Život postao teži nego u ratno vreme

Specijalno za „Politiku”

Moskva – Rat Rusije i Ukrajine, najveća globalna kriza od Drugog svetskog rata, tokom minule godine odvijao se manje više prema očekivanjima. Rusi preuzimaju inicijativu na Donbasu, gde napreduju brže nego ranije. Ipak, još su daleko od konačne pobede. I za sukob Izraela i Hamasa takođe možemo reći da se odvijao prema očekivanjima.

Praktično jedino veliko geopolitičko iznenađenje u 2024. desilo se pred sam kraj godine u Siriji, gde se režim raspao kao kula od karata. Okončana je poluvekovna vladavina porodice Asad. U globalnim medijima nećete videti jezive snimke javnih vešanja, linčovanja, vezivanja tela za automobile i drugih bestijalnih iživljavanja nad pristalicama bivšeg režima, ali ćete zato čuti priče o Asadovim zatvorima i masovnim grobnicama koje podsećaju na Račak i Markale. Otkako je pao Asad, Brisel i Vašington su naprasno prestaju da brinu ljudska prava u Siriji, što su im ranije bili uobičajeni izgovori za vojne intervencije poput one u Libiji ili za NATO agresiju na SR Jugoslaviju.

O (ne)prilikama u Siriji za „Politiku” govore ruski eksperti za ovu temu – analitičar Mihail Zvinčuk, rukovodilac projekta „Ribar”, i ratni reporter Oleg Blohin. U septembru 2022. Asadova tajna služba Muhabarat je u Latakiji uhapsila Blohina i dve nedelje ga držala u zloglasnom zatvoru Sajdnaja, o kome zapadni mediji sada lansiraju jezive priče.

Blohin kaže: „Ako neko treba da drži jezik za zubima o zatvoru Sajdnaja to su zapadni i liberalni mediji. Njihova ogorčenost bezakonjem u sirijskim zatvorima duboko je licemerna, jer istim ne pada na pamet da se sete američkih zatvora u Iraku, zalivu Gvantanamo, ili recimo zatvora u Ukrajini, u kojima postmajdanska vlast organizuje smaknuća i mnogih sličnih mesta.”

„Razlozi pada režima u Siriji su višestruki. Bašar el Asad nije mario za razvoj ekonomije i obnovu zemlje. Situacija se pogoršavala iz dana u dan i vremenom život je postao teži nego čak i u ratno vreme”, tvrdi Blohin i dodaje: „Nikakva ozbiljnija privredna aktivnost van kontrole klana Asadovih nije bila dozvoljena, a ljudi su čak i za mali i srednji biznis bili prinuđeni da mimo zakona plaćaju danak tajnoj službi Muhabarat.”

Zvinčuk smatra da je u momentu prevrata Asadov režim potpuno degradirao državu, da su korupcija i bezakonje ubili volju čak i onim snagama koje su bile spremne da se bore.

„Plata sirijskih vojnika je iznosila oko 30 dolara, njihov društveni status je bio srozan, dok su militantni bili religiozno indoktrinirani i motivisani time što im je pripadnošću u terorističkim grupacijama rastao ugled u sredinama na severu Alepa i provinciji Idlib”, objašnjava Zvinčuk.

Sličnog stava je i Blohin koji tvrdi čak da su generali krali vojničke plate i da je tako za poslednjih nekoliko godina iznutra uništena sirijska vojska, koja je na kraju bila sposobna samo da beži i baca oružje. On smatra da je Asad bio „krajnje nepouzdan pregovarač i partner, koji je pokušavao sve da prevari i uceni, uključujući i Rusiju, a na kraju se ispostavilo da je prevario sebe”. Ističe da je Asad od 2020. ignorisao ruske inicijative i konstantno isticao ucene vezane za status avio-baze „Hmejmim” i vojne luke u Tartusu. On tvrdi da je Asadov klan počeo da masovno proizvodi keptagon, sintetičku drogu na bazi amfetamina, i tako ugrožava susedne zemlje, u koju se ova opasna smesa ilegalno plasirala, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u okolnom arapskom svetu.

Zvinčuk kaže da zvanična Moskva nije bila spremna za ovakav razvoj situacije pa je Asadov pad za rusku političku elitu predstavljao iznenađenje. On ističe da poseban problem predstavlja to što su u Siriju upućeni „generali koji su trebali da ’okaju svoje grehe’ u SVO i takvi su se u Siriji takođe pokazali nedoraslim situaciji”. Blohin postavlja pitanje „kakve su izveštaje slali zaduženi za praćenje i analizu situacije”?

Zvinčuk kao glavnu stratešku grešku Rusije u Siriji vidi što nije bilo nikakvog interesa da se „reformiše vertikala vlasti”, uvede red u zemlju i politička elita i državna uprava očiste od korumpiranih i omraženih kadrova. Blohin objašnjava da je Asadovim padom od Rusije neuporedivo više izgubio Iran, koji je u Siriji najviše investirao u ekonomiju, otvarao naučnoistraživačke institute i odobrio oko 30 milijardi dolara kredita i ističe da je „sve to sada trajno izgubljeno”.

Frakcije koje vladaju Damaskom za sada ne dovode u pitanje status ruskih baza u Siriji. Oba sagovornika smatraju da su baze, posebno ona u Hmejmimu, neophodne za snabdevanje ruske vojske u Africi. Mihail Zvinčuk tvrdi da se sada o ovoj temi vode aktivni pregovori sa Turskom i prognozira da će „vojni personal i udarni potencijal u bazama sigurno biti skresan”. Blohin smatra da pomorska baza nema poseban strateški značaj za Rusiju, jer brodovi do Libije mogu da doplove bez zaustavljanja u Tartusu. Sa avio-bazom „Hmejmim” situacija je drugačija, ona je neophodna kao usputni aerodrom za velike transportne avione koji lete u Afriku.