Svi dresovi Kristofera Hila

Pragmatizam, kao najsjajniji element njegovog karaktera, bio je uvek očigledan u njegovoj diplomatskoj misiji u Beogradu. Ali ma kako da je zadatak Kristofera Hila bio da približi Srbiju Americi i udalji je od Rusije, kao da je svaki njegov potez govorio da legendarni diplomata Stejt departmenta pokušava da vrati stare dugove Srbima. Verovatno se zbog toga Kris Hil toliko dugo oprašta sa brojnim zvaničnicima i prijateljima, kao da je u crkvenom kalendaru otvorena nova stavka, pod nazivom „Krisova slava”. 
Nasledivši Entonija Godfrija koji se trudio da otkrije sve tajne Srbije tako što je pojeo valjda svaku gurmansku pljeskavicu na koju je naišao, Hil je stigao u Beograd kao lični izbor predsednika Džoa Bajdena, prijatelja koji ga je povukao sa mirnog mesta dekana i predavača na školi za međunarodne odnose i diplomatiju „Džozef Korbel” Univerziteta u Denveru. Ovaj univerzitet je osnovao otac neomiljene Madlen Olbrajt u gradu u kojoj caruje srpski košarkaški šerif Nikola Jokić, što dokazuje da život često ume da se poigra sa ljudima, spajajući ih na mestima na kojima najmanje očekuju. U slučaju Krisa Hila, sudbina se naročito potrudila, jer se ovaj igrač velikog kalibra nekoliko puta pojavljivao i nestajao iz laviranata mistične balkanske metropole. 
Hil je diplomata po naslednom pravu, jer je njegov otac bio šef političke sekcije ambasade u Beogradu 1960. godine, moćne pozicije u zemlji mekog socijalizma. Kris je imao osam godina kada je stigao, a sledeće, 1961. godine, mogao je da vidi razbijene prozore u rezidenciji u kojoj je živeo, kada su beogradski demonstranti porazbijali prozore, besni zbog ubistva Patrisa Lumumbe. „Jenkiji, idite kući”, „Lumumba” i nešto što se završavalo sa CIA bilo je ispisano po zidovima rezidencije. Dečak iz Amerike ništa od toga nije razumeo, osim instinkta da njegov život tada dobija konačnu putanju. I da će se nekoliko puta vratiti, u različitim agregatnim stanjima i ulogama. 
Ponovo je došao u Beograd, gde se oduvek stvaraju velike karijere, 1978. godine, kada je ambasador bio Lari Iglberger ili Lorens od Srbije, šef kabineta prethodnog državnog sekretara i tvorca američke geostrateške doktrine, svemoćnog mudraca Henrija Kisindžera. Lari je nanjušio Beograd kako bi dobro upoznao teren, stekao veze i stvorio mrežu kadrova za revoluciju koja će uslediti pošto veliki poglavica maršal Tito krene ka večnim lovištima. Iglberger postaje mentor mladom Hilu koga je pažljivo negovao i zavoleo. Taj odnos poštovanja je ostao obostran. 
Kris je bio u Beogradu kada je preminuo Tito i dobro se seća kako je Iglberger – koga će putevi Gospodnji i vašingtonski kasnije lansirati na mesto državnog sekretara SAD – bio jako ljut jer predsednik Džimi Karter nije došao na sahranu. Moguće je da Karter nije razumeo značaj velikog praska koji se dogodio na Balkanu, tadašnjem epicentru sveta, ali stari Lari i te kako jeste, jer će sa pozicije šefa diplomatije SAD pokrenuti ideju „jugo Amerika”, u saradnji sa tada mladim i ambicioznim bankarom koji se zvao Slobodan Milošević. 
Kris je odradio toliko dobar posao u Jugoslaviji, da je prebačen u operativni centar Stejt departmenta koji predstavlja oči i uši Vašingtona, gde se sve vidi, sve čuje, i sve predviđa, a potom ga put vodi ponovo ka Balkanu. Tamo već postaje kreator politike, jedan od tvoraca Dejtonskog sporazuma i šatl diplomatije između Beograda i Prištine, kada je preuzeo poslove blede posredničke trojke u kojoj su, pored njega, bili Volfgang Petrič i zaboravljeni Rus, Boris Majorski. 
Šatlovanje Krisa Hila između Beograda i Prištine bilo je uzaludno, iako se trudio da njegova nomadska diplomatija izrodi mirovno rešenje, pa je stvari preuzeo „američki Šešelj” Ričard Holbruk, Hilov šef koji je izbacio iz igre Ibrahima Rugovu i zajedno sa Hilom zaigrao na kartu OVK, posetivši ih kao da su hipici, u selu Junik. Tako su teroristi, po opisu Roberta Gelbarda, preimenovani u „borce za slobodu”. 
I na pregovorima u Rambujeu, Hil je bio ključni posrednik, diplomata koji je opet nudio rešenja, ali su se ona odbijala o zidove albanskih terorista koji su imali maksimalističke zahteve i Slobodana Miloševića koji nije verovao da će NATO izvršiti agresiju na SRJ. Hil je prepoznat kao čovek koji može smisliti bilo kakvo razumno rešenje, pa je iz francuskog dvorca iznenada odleteo u Beograd, da bi Miloševića lično pozvao da preume pregovore u Rambujeu i naredio srpskoj delegaciji da prihvati sporazum. 

Zašto je baš Hilov broj telefona imao Sloba, kao čoveka za vezu, koga može pozvati u svako doba dana i noći? Hilov telefon nikada nije zazvonio. Ni onda, kada su Ričard Holbruk, Kris Hil i Filip Riker, budući portparol Stejt departmenta u noći između 23. i 24. marta 1999. godine, odleteli specijalnim avionom iz Beograda ka Briselu. 
Možda je Miloševiću dat Hilov broj telefona jer se u diplomatskim krugovima tvrdilo da on nije glasao za bombardovanje Jugoslavije, dok su Madlen Olbrajt i Ričard Holbruk bili entuzijastički „za”. 
Iako se po saznanju da će Hil poslednji put doći kao ambasador u Beogradu pomislilo da će Amerika ponovo zategnuti uže nad vratom Srbije, to se ipak nije dogodilo. Njegovi bliski poznanici tvrde da je na Hila najviše uticao njegov prvi šef Lari Iglberger, koji je žalio što se Jugoslavija raspala. Hil se takođe nije slagao sa slovenačko-hrvatskim narativom da je Jugoslavija stvorena radi hegemonije Srbije, jer je znao činjenice sa terena koji je toliko puta obilazio. 
Otuda su se sa predrasudama tumačile njegove izjave da veruje da je Srbija najvažnija zemlja u regionu i da je na dobrom putu, što se prepoznavalo kao njegova lična podrška Aleksandru Vučiću. To je posebno iritiralo Dragana Đilasa. Ono što Đilas nije razumeo jeste da Vučić, sa svoje strane, nastoji da balansira između zapadnih interesa, prepoznajući nužnost očuvanja dobrih odnosa sa Amerikancima i domaće politike, koja se sve više fokusira na nacionalni suverenitet. Takvo održavanje balansa, da i Srbi i Amerikanci polako shvataju da ni jedni ni drugi nisu oni ratoborni modeli iz devedesetih, niti su to Vučić i Hil, bilo je dovoljno da se održi kako stabilnost na Balkanu, tako i lično razumevanje između Vučića i Hila. U Hilovom primetnom otklonu od opozicije nije bilo ničeg ličnog, već analize da njihova heterogenost ne omogućava sposobnost za vođenje zemlje u ovakvim turbulentnim vremenima. 
Hil se, sa svoje strane, zalagao za promenu stava o Srbiji u takozvanom lenjom Stejt departmentu do te mere, da je ponekad ulazio i u neoubičajeno žestoke rasprave s kolegama, naročito američkim ambasadorima na Kosovu i u Bosni. To je bila javna tajna u diplomatskim krugovima. Moguće je da je time Hil želeo da delimično vrati dug Srbima. Moguće je i da je iskusni diplomata naslutio trusne promene u američkoj politici i kao najzaslužniji igrač sa američke strane za donošenje Strateškog dijaloga između Beograda i Vašingtona, trasirao put novoj Trampovoj ekipi koju čekaju u Beogradu. 
To su suptilne diplomatske igre. Poput one kada je Hil u predvečerje svog odlaska gledao košarkaše Partizana u crno-belom dresu, dok je Zvezdu gledao kežual, pa su ga navijači „crveno-belih” ispratili ranije iz lože, patriotskim pesmama o Kosovu i uz poneku horsku uvredu. Taman se pomislilo da Hil poručuje da navlači opozicioni dres, kada je dao veliki intervju RTS-u i ponovio tezu o Srbiji na dobrom putu, pola sata pre početka demonstracija studenata i opozicije ispred zgrade Javnog servisa. 
I biće još sličnih igara. Ako u istom avionu sa Hilom na letu za Vašington bude i novi ambasador Srbije u Americi Dragan Šutanovac, ta slika može začuditi samo pojedine Srbe. Nekadašnji šef demokrata koga je izabrala naprednjačka vlada će predati akreditive tvrdom republikancu Donaldu Trampu. Nije li i demokrata Kris Hil bio omiljeni učenik republikanca Larija? 
Izgleda da su Ameri i Srbi mnogo sličniji nego što bi se na prvi pogled pomislilo!