Postprotestni problemi

Blokade, besmisleni i neformulisani zahtevi, uzimanje pravde u svoje ruke, sve to će se nekako, na ovaj ili onaj način, završiti. Posledice će ostati. Kako po privredu, tako i po način razmišljanja u društvu. Ono što nam je do sada bilo normalno, a to je da postoji država, njene institucije, zakoni, jednostavno više nije održiv sistem. Deluje svakom suludo i sumanuto što pišem, ali to je tako. Čak ni sami izbori nisu više prihvatljiv model za jedan deo građanstva, jer oni smatraju da je revolucija jedini ispravan model dolaska na vlast. Nije ovo ni malo za smejanje, niti za sprdnju, ovo su ozbiljni problemi sa kojima se čitav svet suočava. 
Bar kod nas Srba je opšte poznata činjenica da su 1944. godine u Beograd ušli, a godinu dana kasnije uzeli vlast u celoj Jugoslaviji, oni koji do ulaska Crvene armije na prostor okupirane Srbije nisu praktično ni postojali. Kada je kralj Petar obnarodovao da se pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini predaju partizanima, oni praktično nisu imali kome da se predaju, jer partizana u Srbiji realno i nije bilo u nekom većem obimu. No, 1945. godine oni su postali vlast koja je trajala punih 45 godina, a posledice trpimo i danas. Tako da to što su neki minorni anarhisti zauzeli fakultete deluje nam sada da je sprdnja. Međutim, nemojte se začuditi za koju godinu da oni izađu kao pobednici i da njihove ideje postanu vladajuće, jer ni komunisti pre rata u Srbiji nisu imali bogzna kakvu podršku naroda, pa su nas posle zajahali pune četiri i po decenije. 
Već sada se po izjavama određenih studenata u blokadi može videti do koje granice imamo poremećeni način gledanja kako država funkcioniše. Recimo, pažljivo sam pratio izlaganje jedne devojke koja je uporno tvrdila da je za nju plenum postao jedini način funkcionisanja i da ona ne zna kako će funkcionisati kada sve ovo prestane. Dakle, nju ne zanima nijedna državna institucija, ne zanimaju je zakoni, nju zanima samo ono što neki plenum donese kao odluku. Oni će i tražiti ubuduće da se svuda formiraju plenumi koji će imati jaču snagu od izvršne vlasti. U praksi to već primenjuju po fakultetima gde su na ulicu izbacili profesore i ne daju im da obavljaju delatnost u smislu predavanja, održavanja ispita, naučnog rada. 
Takođe, oni ne prihvataju da mnogo veći broj studenata ne želi da učestvuje u onome što oni rade, već da žele da prijavljuju i polažu ispite. Međutim, odluka plenuma za njih je amin. Nikakva demokratija i stav većine tu ne pomaže. Sa druge strane, dali su sebi za pravo da niko ne sme da padne godinu, jer država sa tim ne sme da se kocka, s obzirom na to da bi morala čitava generacija, što studenata, što srednjoškolaca i osnovaca da bude oštećena. Dakle, državi se onemogućava da primeni zakon, odnosno stavlja joj se pred nos to da je zakon nevažan i da je neprimenjiv, te da je plenum odlučio da svi moraju godinu da prođu bez učenja. 
To su zastrašujuće stvari, ali to je nauk za vlast ubuduće da mora da promeni taktiku i da priđe tom delu društva na skroz drugačiji način. Moraće da uvaži da jedan deo društva želi anarhiju, koliko god da to sumanuto zvuči, ali to jeste realnost sa kojom moramo da se suočimo. Što pre, to bolje po Srbiju. 

*Narodni poslanik