Otvoreno pismo studentima u blokadi

Poštovane koleginice i kolege,

Poštovani moji bivši studenti i svi vi koji sprovodite politiku blokade Srbije,

Sa dosta gorčine i nelagode izgovaram uvodnu formulu ovog pisma. Najteže mi je da izgovorim reč ’poštovani/e’. Najteže, jer nisam siguran da li odista mogu, treba i smem da vas poštujem ili ne. Onakvim upadom u Maticu srpsku i nastojanjem da prekinete Svetosavsku svečanost ozbiljno ste ugrozili izvesne simpatije koje sam za vas imao. Ipak, hvala što na moj poziv da ostanete u sali i saslušate Svetosavski program ili da mirno odete, vi ste odabrali ovo drugo, pa ste otišli. Žao mi je što niste ostali jer ste mogli nešto pametno i mudro da čujete, ali mi je drago što ste otišli u miru i tišini. Hvala vam zbog toga.

Rekli ste da samo hoćete da pročitate moju pesmu koju sam napisao u vreme dok sam bio student postdiplomac i objavio je u svojoj prvoj knjizi „Trula jabuka” (1981). Bio sam tada na uzrastu na kojem ste vi sada. Ne mislim, pritom, na profesore koji vas podržavaju ili na prestarele studente, mislim samo na vas koji ste odista studenti. A za sve vas koji ste sada okupirali naš i vaš Filozofski fakultet imam jedan prijateljski predlog. Pošto na Svetosavskom programu nije bila prilika da učinite ono što ste nameravali, predlažem vam da ja dođem do vas, na naš i vaš Filozofski fakultet, pa da dovršimo započeti razgovor. Jeste li spremni na to?

Moći ćemo tom prilikom da dotaknemo sve teme koje želite. Ako ih želite? Ja ih želim. Iskreno želim da čujem šta vas to sve zanima i muči, zašto ste učinili nešto što ja ne razumem i nikako ne opravdavam. Ako sam vas išta učio tokom studija, onda je to pokušaj da o neizrecivom doživljaju neke književne tvorevine ipak pokušamo da organizujemo logički izvodiv dijalog u kojem možemo opisati naše utiske o delu, način na koji su složeni pojedini motivi i pesničke slike, kako je verbalizovana lirska supstanca neke pesme, o čemu to ona govori i kako to govori, kako u nama proizvodi nežne, krhke doživljaje, o kojima nije lako govoriti logički dosledno i jasno, ali je to ipak moguće ukoliko se vodi računa o svim tananostima književnog dela.

Spreman sam da s takvom rafiniranošću govorimo i o doživljajima koji su vas pokrenuli na sve ovo što poslednjih meseci činite. Spreman sam da vam nešto kažem i o mojoj pesmi koja vas zanima. Možemo je zajednički analizirati, pa uočiti njene vrline i mane, njena značenja i tanane poruke. Mogu vam opisati i kako je pesma nastala. U to studentsko vreme živeo sam punim srcem, čitao sam mnogo, pisao o raznim knjigama, objavljivao pesničke i kritičke tekstove, a leti sam putovao po Evropi. Kupim interrejl kartu, krenem vozom do Londona, Pariza, Brisela, Amsterdama, Berlina, Stokholma, Osla, pa onda do Minhena, Ženeve, Marselja, Barselone, Madrida, Lisabona, Kordobe, Sevilje, Granade, pa odem i do Kazablanke i Rabata, a onda Valensija, Nica, Milano, Firenca, Sijena, Rim, Napulj, Venecija, Trst... Tako godinama, i to s toliko malo para u džepu da mi ne biste verovali šta je moj pesnički asketizam bio spreman da izdrži. I koliko god da sam putovao i upoznavao druge kulture, države i narode, sve sam više voleo, poštovao i strasnije proučavao sopstveni, srpski narod i njegovu književnost, kulturu, umetnost i istoriju. Srbin sam i Evropljanin u isti mah, i u meni nema nikakvih identitetskih sukoba koji vode ka isključivosti ili, ne daj Bože, kulturološkoj autodestrukciji. Hoćete li o tome da razgovaramo?

Možemo razgovarati o svim temama koje vas zanimaju. Vi birajte! Bilo bi to kao na našim časovima vežbi iz Teorije književnosti ili sa kursa Kreativno pisanje poezije, na kojima ste mogli mnogo toga svoga da kažete, ali ste morali svoje doživljaje valjano da oblikujete u kritički proverljive iskaze. Ukoliko budem znao odgovore na vaša pitanja, ja ću vam to i ovoga puta otvoreno reći. Ukoliko ne znam, obećavam da ću se informisati i razmisliti, pa ću vam sledeći put reći šta o tome mislim. Možda bismo takvim razgovorima mogli doći do zajedničkog odgovora na neka šira, zanimljivija pitanja, ko zna koja i kakva. Možda bismo dotakli i pitanje šta bi bilo najcelishodnije da se učini u vezi s problemima koji vas muče. Jeste li spremni na to?

Slažete li se da te razgovore obavimo na fakultetu koji ste okupirali. Pa da vas pitam: stidite li se vi toga što ste počinili nasilje nad fakultetom, nasilje nad svojim profesorima i zaposlenim na toj časnoj ustanovi? Stidite li se ili možda ponosite? Da li uopšte osećate da postoji nekakav logički, smisaoni problem koji je neophodno razrešiti kako biste ostali čiste pameti i još lepše duše, ako je to moguće? Možda biste mogli da razmislite o tome je li došao trenutak da najzad prekinete ovu okupaciju fakulteta, da se vratite normalnom životu, da ponovo počnu predavanja, vežbe i ispiti, sve ono zbog čega je fakultet i osnovan pre više od sedam decenija? Da li možemo o tome da razgovaramo?

Biće sve to moguće samo ukoliko ste vi sposobni da obavite čestiti čin autorefleksije, pa da samome sebi, a onda i meni i svakom drugom, objasnite šta ste to učinili i zašto? I da onda donesete pravu odluku u pravom trenutku, kako biste spasili dušu svoju. Hoćete li mi dati šansu da u okupiranom fakultetu saznam šta to u svoju odbranu imaju da kažu simpatični, lepoliki, šarmantni okupatori? Hoćete li mi dati šansu da saznam da li ja možda grešim kad vas nazivam okupatorima fakulteta? Ja sam sasvim otvoren i u sve na ovom svetu možete me ubediti ukoliko imate argumenata da me ubedite. Samo miran, pametan razgovor može nas dovesti do međusobnog boljeg razumevanja. Ja sam za tako nešto odavno spreman. Jeste li i vi spremni?

Spreman sam, sasvim sam spreman da čujem i to šta vi meni sve zamerate i u čemu sam ja vas izneverio. Jeste li spremni da čujete moje odgovore na ta i druga pitanja, pa da o svemu tome vi mirno i pažljivo razmislite? Od odgovora na ova i mnoga druga pitanja zavisiće da li ću i dalje biti u stanju da napišem onu reč ’poštovani/e’ koleginice i kolege, a da ne osetim nekakvu nelagodu u želucu. Na isti način i vi odgovorite na pitanje da li prema meni možete imati poštovanja ili sam možda pao na ispitu pred komisijom koju ćete formirati. Ja se tog ispita ne bojim, a voleo bih da se i vi ne bojite razgovora i ispita koji vam nudim.

Želim vam mentalne snage da postanete pravi i pošteni intelektualci, te odgovorni i čestiti ljudi,

Vaš stari a, možda, i sadašnji sagovornik,

Dragan Stanić