Deca projavljuju daleku budućnost

Roman „Kada opet budem mali” poljskog pedagoga Januša Korčaka, stradalog sa svojim štićenicima u Holokaustu, sto godina od nastanka konačno se pojavljuje i na srpskom jeziku, u prevodu s poljskog Milice Markić, i u izdanju „Službenog glasnika”. Ovo delo predstavljeno je u beogradskoj knjižari „Geca Kon”, a u razgovoru su učestvovale Milica Markić, profesorka Jelena Panić Maraš i urednica Vesna Smiljanić Rangelov.

„Odrasli misle da se samo deca ludiraju i svašta lupetaju, a deca projavljuju daleku budućnost, spore se o njoj i debatuju. Odrasli će reći da ljudi nikad neće imati krila, a ja sam bio odrastao i kažem: ljudi mogu imati krila! Kad bi nas odrasli pitali, mi bismo im štošta dobro posavetovali. Pa mi bolje znamo šta nas tišti, mi imamo više vremena da gledamo i mislimo o sebi, bolje sebe poznajemo, češće smo zajedno. Jedno dete može mnogo da zna, a u gomili se uvek nađe neko ko bolje razume”, piše Korčak.

Januš Korčak (Henrik Goldšmit) rođen je 22. jula 1878. godine  (ili 1879) u Varšavi. Bio je pedijatar, začetnik savremene pedagogije u Poljskoj, prosvetitelj, dečji pisac. Kao pedagog radio je u poljskom Domu siročadi za jevrejsku decu, od 1912. do 1942. godine. Svoje, za ono vreme izvanredne poglede na pedagogiju, izložio je u delima „Kako voleti dete”, „Pravo deteta na poštovanje” i „Vaspitni trenuci”. Na polju dečje književnosti izdvajaju se i njegova dela: „Kralj Maćuš Prvi”, „Kralj Maćuš na pustom ostrvu”, „Čarobnjak Kajtus”.

Glavni junak knjige „Kada opet budem mali” učitelj je koji je nekim čudom uspeo da se vrati u detinjstvo, ali dečak je postao samo spolja, a u duši je ostao odrasli čovek, kome preobražaj služi kao životna lekcija. On se raduje svakom novom danu i uživa u odrastanju, ali ubrzo se ponovo suočava sa nepravdama koje odrasli nanose deci i shvata zbog čega je odrastanje tako težak period. Zato odlučuje da napiše knjigu o školi

Po rečima urednice izdanja Vesna Smiljanić Rangelov, Januš Korčak u potpunosti je bio posvećen deci, smatrao je da za njih vredi umreti i tako je tri puta izbegao da spase život samo sebi. Prvi put odbijajući da emigrira u Palestinu pred okupaciju Poljske, kako uoči strašnih događaja Dom siročadi ne bi prepustio sudbini na volju. Drugi put, kada je odbio da beži iz Varšavskog geta.

„Treći put, beše ovako: kada su svi štićenici Doma siročadi bili u vozu spremnom za logor Treblinku, Korčaku je prišao jedan SS-oficir i upitao ga:

– Jeste li vi napisali ’Kralja Maćuša’? Čitao sam tu knjigu u detinjstvu. Nije loša. Slobodni ste.

– A deca?

– Deca nisu. Ali vi možete napustiti vagon.

– Grešite. Ne mogu. Nisu svi ljudi nitkovi – odgovorio je Januš Korčak”, ispričala je Vesna Smiljanić Rangelov, koja je uočila i to da je Korčak bio preteča borbe za prava deteta, a da su u naše vreme viralne njegove „vaspitačke zapovesti”.

Milica Markić ukazala je na tih „Deset vaspitačkih zapovesti”, a neke od njih odnose se na to da od trenutka rođenja svako ima pravo da bude ono što jeste, da vaspitanje predstavlja brigu i zaštitu dece od mana ovoga sveta, da promene u svetu počinju promenama u vaspitanju i obrazovanju, da je vaspitanje stvaralački proces i da se kao takvo protivi prinudi, prisili i kažnjavanju dece. Takođe, ona je zapazila i to da je ova knjiga bila svojevrsni prevodilački izazov, zbog anahronih reči, ali i nekih postupaka koji su zaboravljeni s vremenom, kao što je celivanje ruku starijima.

Trideset godina posle njegove smrti, 1972, Janušu Korčaku je posthumno dodeljena Nagrada za mir. Mnoge škole, sirotišta za decu, ulice i trgovi danas nose ime lekara i pedagoga koji je napisao: „Kada se jedno dete smeje, smeje se ceo svet”.

„Odraslom čitaocu kažete: `Dosadno nam je kad smo s decom`. U pravu ste. Kažete: `To je zato što moramo da se spuštamo na njihov nivo. Da se spuštamo, saginjemo, povijamo, grčimo`. Grešite. Nije to ono što nas muči, nego baš obrnuto– mi moramo da se penjemo na nivo njihovih osećanja. Da se penjemo, protežemo, propinjemo na prste, dosežemo”, pisao je Korčak, i po tome je, po rečima Jelene Panić Maraš, preteča i našeg Duška Radovića, koji je naglašavao upravo to da odrasli treba da uče od dece i da ih slušaju, da pokušaju da dosegnu njihov nivo.

Jelena Panić Maraš mišljenja je da se Korčakova knjiga može čitati na tri nivoa, u svetlu vaspitnih metoda, zatim, u koordinatama svetske književnosti za decu i kroz načine na koji je prihvataju deca i odrasli. Pripovedni svet ove knjige ona vidi i kroz kritiku vrednosti odraslih, koji su često nesrećni i manje slobodni, nepravedni su prema deci i more ih mračne misli. Dečji univerzum ovde je glorifikovan, kao svet slobode i razdraganosti, nesputanosti, a između ove dve stvarnosti stoji škola. Nastavak slavljenja dečje kreativnosti Jelena Panić Maraš uočava u potonjim klasicima „Mali princ” Antoana de Sent-Egziperija i „Pipi Duga Čarapa” Astrid Lindgren.

Jelena Panić Maraš zaključila je: „Januš Korčak u svom sirotištu osnovao je Dečju republiku, koja je dala dobre rezultate, kao i Samerhil u Nemačkoj, pa se postavlja pitanje da li se deca najbolje osećaju u svetu iz kojeg smo mi isključeni”.