Evropa se teško odriče ruskog gasa

Vest da Evropska komisija nije u svom najnovijem paketu sankcija Rusiji predložila zabranu ruskog LNG (tečnog prirodnog gasa) potvrđuje samo da ni Amerika ne može da se pohvali zavidnim količinama ovog energenta, iako joj je ideja da bude broj jedan u svetu po snabdevanju, odnosno da preuzme višedecenijski ruski primat. Ovakva odluka je posledica, kako je preneo Rojters, toga da su članice Evropske unije zabrinute zbog nedostatka alternativnih izvora energije, zbog čega je nadležnima poručeno da prvo moraju da imaju dogovor jer bi u suprotnom ostali bez gasa i iz Rusije i iz SAD.

Upravo je to isti onaj LNG koji je Srbiji toplo preporučivao sad već bivši ambasador Kristofer Hil, ali i pre njega Meri Vorlik 2009. godine, kao i drugi Amerikanci koji su službovali u Beogradu. Hil je u jednom od poslednjih svojih intervjua u Beogradu na pitanje novinara ko će nas snabdevati gasom ako ne Rusi rekao: „Mi ćemo vam pomoći da dobijate gas.”

Međutim, i Hil i Vorlikova i sve njihove kolege ostajali su nedorečeni, jer nije bilo objašnjenja kako, na koji način, po kojoj ceni taj gas može da stigne do Srbije kada nemamo ni infrastrukturu za prijem tankera iz kojih se ovaj gas pretače iz tečnog u gasovito stanje. A uz to sada i EK potvrđuje da ne želi da rizikuje sa tim istim LNG jer ga nema dovoljno. Zašto bi onda Srbija verovala bilo kome na reč kada se decenijama ta američka obećanja ne ispunjavaju u praksi?

Rusija je oduvek bila jedini siguran snabdevač gasom i pre „Turskog toka” („Balkanskog”) i dok je gas stizao preko Ukrajine. Sada „Turski tok” obezbeđuje snabdevanje Turske, južne i jugoistočne Evrope i to tako što prvi krak prolazi kroz Tursku dok drugi ide ka Bugarskoj, Srbiji, Mađarskoj. Upravo je i to glavni razlog zbog koga se ovaj gasovod malo-malo nalazi na meti onih koji bi da ga oštete, kao i „Severni tok”, i dovedu do prekida isporuke gasa, zbog čega se u više navrata oglašavala i vlada Mađarske, ističući da imaju vanredni plan za slučaj da „Turski tok” postane nefunkcionalan. Isporuka gasa će biti obezbeđena, ali pitanje po kojoj ceni. Što je uostalom pitanje svih pitanja kada gasa nema dovoljno. Pa i LNG.

Na pitanje kuda bi gas do Srbije stizao za slučaj da se na trasi „Turskog toka” do naše zemlje nešto nepredvidivo dogodi, dr Petar Stanojević, profesor na Fakultetu bezbednosti, kaže da bi stizao iz Nemačke preko Austrije, a što se tiče najava da bi mogli LNG da dobijamo iz SAD, odgovara da je to dug put.

– Srbija, dakle, može da dobija LNG iz SAD, s tim što mora da se iskrca u terminal kod Atine. Odatle grčkim sistemom do Bugarske, pa do nas novim interkonektorom Niš–Dimitrovgrad. Mi trenutno uvozimo oko 2,5 milijadi kubika gasa. Nominalno, ovaj gasovod može da primi 1,8 milijardi godišnje – manje nego što je Srbiji potrebno – objašnjava dr Stanojević.

Treba imati u vidu, ističe on, da je ovo oko 5,5 miliona kubika dnevno i leti i zimi, a Srbiji zimi može da zatreba do 17 miliona kubika gasa, odnosno da bez druge infrastrukture to samo po sebi nije dovoljno. Postoji i neka mogućnost da se LNG dopremi iz Turske, ali je svejedno ograničavajući faktor taj isti interkonektor.

– Drugi mogući pravac je LNG preko Nemačke, Austrije i Mađarske. LNG je teorijski uvek skuplji jer se prodaje na spot-tržištu, odnosno na berzi. S obzirom na to kolika su rastojanja Atina–Bugarska–Srbija ili preko Nemačke, radi se o trasama gasovoda koji su duži od „Balkanskog toka”, što znači da bi cena transporta bila značajno veća – objašnjava naš sagovornik.

On kaže da nije siguran da li je konačno proradio terminal u Aleksandropolisu, jer je odatle je nešto kraća ruta, ali i taj gas bi morao da ide trasom Niš–Dimitrovgrad, koja je, dakle, ograničenih i nedovoljnih kapaciteta za Srbiju.

Ono na šta zaboravljaju oni koji se „toplo preporučuju” da nam LNG dostave preko okeana jeste obaveza regasifikacije (pretvaranja iz tečnog u gasno stanje).

Bilo kako bilo, „Fajnenšel tajms” je juče citirao „Komersant”, koji je istakao da evropske zemlje hoće da se vrate ruskom gasu i da zagovornici ove inicijative tvrde da bi takav potez mogao smanjiti visoke cene energenata u Evropi, podstaći Moskvu na pregovore i pružiti obema stranama razlog da poštuju primirje. Cena gasa u Evropi premašila je 520 dolara za 1.000 kubnih metara. Međutim, čak i preliminarna rasprava o ovoj temi izazvala je oštre kritike od najbližih saveznika Ukrajine u EU. Prema informacijama tri dobro obaveštena izvora lista, inicijativu su podržali neki zvaničnici iz Nemačke i Mađarske.

Istovremeno, ova ideja naišla je na nezadovoljstvo kod briselskih zvaničnika i diplomata iz istočnoevropskih zemalja, kao i kod izvoznika tečnog prirodnog gasa iz SAD. Oni smatraju da bi obnavljanje ruskih isporuka moglo smanjiti njihov udeo na evropskom tržištu.