Strah od pobednika, strah od istorije

U  eri bezbrojnih malicioznosti koje preživljavamo u prvoj polovini 21. veka jedna od najvećih desila se ovih dana, prilikom obeležavanja 80. godišnjice oslobođenja Aušvica, najstravičnije nacističke fabrike smrti iz epohe Drugog svetskog rata. Ne samo što na komemorativnu ceremoniju upriličenu 27. januara u znak sećanja na više od 1,1 milion stradalih logoraša nisu pozvani njihovi oslobodioci, vojnici sovjetske Crvene armije, već su njihova uloga i sećanje na njih svedeni na najnižu moguću meru. Umesto njih, pozvani su – Nemci. 
Šta reći kad po zapadnim medijima ovih dana provejavaju priče kako Crvenoarmejci u stvari i nisu oslobodili Aušvic, već je on jednostavno – napušten. Došli su na „svršen čin”. Drugim rečima, dok je nacistima tako odgovaralo, funkcionisao je. Sve posle toga bilo je „individualna odluka logoraša” – da li da ostanu, ili da odu. Jer, pre toga, većina ovih nesrećnika je evakuisana u druga slična stratišta unutar nemačkih granica. Oni koji su preostali „ionako više nisu bili upotrebljivi”... 
A upravo je o takvih 7.000 reč. Ko ih je oslobodio, vratio u život, omogućio im povratak kućama, oni nikada nisu i neće zaboraviti. Dobro su zapamtili oznake sovjetske armije, a ne američke, ni britanske, ni francuske, poljske… Zapamtili su koji jezik su prvi čuli tog 27. januara 1945, ko ih je nahranio, čiji lekari su se borili da ih vrate u stvarnost i da im saopšte da je Hitler praktično već izgubio svoj sumanuti rat. 
I onda neko počinje da im objašnjava da nisu dobro videli, shvatili, doživeli. Da su se nacisti smilovali, odustali od daljeg istrebljenja. Slično kao i u logorima u bivšoj Jugoslaviji: Jasenovcu, Sajmištu… Tek tako. Da su zapadni saveznici predvođeni Amerikancima njihovi stvarni oslobodioci. Jer oni su pobedili u tom ratu. Rusi su se tu zatekli samo zahvaljujući igri slučaja i dobronamernosti Vašingtona... 
Ali, tu i nastaje problem. Jer i pored osam decenija proteklih od pomenutih događaja, malo ko je spreman da poveruje u takvu priču. Previše je pisanih i snimljenih beležaka, svedočenja pravih aktera sa svih zaraćenih strana, istorijskih činjenica koje pobijaju svaku želju da se krah nacizma pripiše „koalicionim demokratskim snagama Zapada” koje su, uzgred, u Berlin ušle tek nakon dopuštenja sovjetske komande, koja je svoju zastavu već uveliko istakla na kupoli Rajhstaga. 
Nesumnjiva namera „novoistoričara” da rezultate Drugog svetskog rata ideološki preoblikuju u svoju korist uveliko poprima oblike farse. Ne bez razloga. Pomenuti su svesni da bi, u slučaju nekog novog velikog sukoba naroda, opet morali za pomoć da se obrate „nedemokratskim saveznicima” širom sveta, pogotovo ukoliko bi isti bili spremni da ginu u njihovo ime. Nešto slično onome što se već tri godine dešava u Ukrajini. 
U tom smislu idu i pokušaji da se svet ponovo podeli na, uslovno rečeno, dva nova bloka. U nedostatku ideoloških razlika u prvi plan izbijaju – ogoljeni interesi. Isti oni koji su uzrokovali dva prethodna svetska rata, kao i mnoge posle njih. Jednostavno, naša planeta ne može da bude zajednička jer bi se tada jasno videlo ko šta i kako radi i u čije ime. Postalo bi jasno da tzv. demokratija zapadnog tipa nije ništa drugo do nastavak do kraja ogoljenog kapitalizma koji se već uveliko iscrpeo i postao sam sebi kočnica. 
Isključivanje Rusije iz ovogodišnje komemoracije u Aušvicu više je od diplomatskog i političkog skandala, procenili su upućeni. Reč je, prevashodno, o – uvredi istorije, i u sklopu je upornih nastojanja na Zapadu, pre svega u SAD, da se napiše neka nova priča o prošlosti naše civilizacije, da se zločinci izjednače sa žrtvama, da se doskorašnja američka vladavina svetom, obeležena agresijama moćnih i milionima izginulih, jednostavno pretvori u filmsku priču jednaku pričama o putovanjima u daleke svemirske prostore. 
Jer, bez zaborava prethodnih ratova neće biti neophodnog entuzijazma za neke buduće. Zaboravljanjem nacističkih zločina zaboravićemo Hirošimu i Nagasaki, bestijalno razaranje Drezdena, britansko hladnokrvno ubistvo 5.000 logoraša na nemačkom brodu „Kap Arkona” o čemu nije smelo da se priča punih pola veka, američko spasavanje nacističkih naučnika… Upravo stoga bivši američki predsednik Džozef Bajden, kao pokrovitelj „novoistoričara”, nije propuštao priliku da pobedu nad nacizmom pripiše pre svega Americi, ne pominjući SSSR i 29 miliona u tom ratu izginulih sovjetskih vojnika i građana. 
Pokušaj SAD da ispišu novu istoriju sveta, prihvatljiviju prosečnom Amerikancu, zabavljenom hamburgerom i televizijom, ne daje pravi rezultat. To se najbolje ogleda u globalnom buđenju suverenizma, koji je po svemu suprotan ideji „evroamerikanizma” kao bezlične strukture sa samo jednom komandom, onom smeštenom u Briselu, koja se već desetinama godina nalazi u rukama birokratije i moćnih poslovnih korporacija. 
Takvom uređenju ne odgovara podsećanje na pojedinačne istorije, pojedinačne kulture, religijske stavove, pa i različitosti u ljudima. Pokušaj napretka kroz takmičenje prepušten je tek sportistima. Običnim ljudima suđeno je da žive u svetu u kojem nema mnogo individualizma. Ratovi ostaju samo sredstvo za kontrolu broja individua na našoj planeti.

*Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista