Страх од победника, страх од историје

У  ери безбројних малициозности које преживљавамо у првој половини 21. века једна од највећих десила се ових дана, приликом обележавања 80. годишњице ослобођења Аушвица, најстравичније нацистичке фабрике смрти из епохе Другог светског рата. Не само што на комеморативну церемонију уприличену 27. јануара у знак сећања на више од 1,1 милион страдалих логораша нису позвани њихови ослободиоци, војници совјетске Црвене армије, већ су њихова улога и сећање на њих сведени на најнижу могућу меру. Уместо њих, позвани су – Немци. 
Шта рећи кад по западним медијима ових дана провејавају приче како Црвеноармејци у ствари и нису ослободили Аушвиц, већ је он једноставно – напуштен. Дошли су на „свршен чин”. Другим речима, док је нацистима тако одговарало, функционисао је. Све после тога било је „индивидуална одлука логораша” – да ли да остану, или да оду. Јер, пре тога, већина ових несрећника је евакуисана у друга слична стратишта унутар немачких граница. Они који су преостали „ионако више нису били употребљиви”... 
А управо је о таквих 7.000 реч. Ко их је ослободио, вратио у живот, омогућио им повратак кућама, они никада нису и неће заборавити. Добро су запамтили ознаке совјетске армије, а не америчке, ни британске, ни француске, пољске… Запамтили су који језик су први чули тог 27. јануара 1945, ко их је нахранио, чији лекари су се борили да их врате у стварност и да им саопште да је Хитлер практично већ изгубио свој суманути рат. 
И онда неко почиње да им објашњава да нису добро видели, схватили, доживели. Да су се нацисти смиловали, одустали од даљег истребљења. Слично као и у логорима у бившој Југославији: Јасеновцу, Сајмишту… Тек тако. Да су западни савезници предвођени Американцима њихови стварни ослободиоци. Јер они су победили у том рату. Руси су се ту затекли само захваљујући игри случаја и добронамерности Вашингтона... 
Али, ту и настаје проблем. Јер и поред осам деценија протеклих од поменутих догађаја, мало ко је спреман да поверује у такву причу. Превише је писаних и снимљених бележака, сведочења правих актера са свих зараћених страна, историјских чињеница које побијају сваку жељу да се крах нацизма припише „коалиционим демократским снагама Запада” које су, узгред, у Берлин ушле тек након допуштења совјетске команде, која је своју заставу већ увелико истакла на куполи Рајхстага. 
Несумњива намера „новоисторичара” да резултате Другог светског рата идеолошки преобликују у своју корист увелико поприма облике фарсе. Не без разлога. Поменути су свесни да би, у случају неког новог великог сукоба народа, опет морали за помоћ да се обрате „недемократским савезницима” широм света, поготово уколико би исти били спремни да гину у њихово име. Нешто слично ономе што се већ три године дешава у Украјини. 
У том смислу иду и покушаји да се свет поново подели на, условно речено, два нова блока. У недостатку идеолошких разлика у први план избијају – огољени интереси. Исти они који су узроковали два претходна светска рата, као и многе после њих. Једноставно, наша планета не може да буде заједничка јер би се тада јасно видело ко шта и како ради и у чије име. Постало би јасно да тзв. демократија западног типа није ништа друго до наставак до краја огољеног капитализма који се већ увелико исцрпео и постао сам себи кочница. 
Искључивање Русије из овогодишње комеморације у Аушвицу више је од дипломатског и политичког скандала, проценили су упућени. Реч је, превасходно, о – увреди историје, и у склопу је упорних настојања на Западу, пре свега у САД, да се напише нека нова прича о прошлости наше цивилизације, да се злочинци изједначе са жртвама, да се доскорашња америчка владавина светом, обележена агресијама моћних и милионима изгинулих, једноставно претвори у филмску причу једнаку причама о путовањима у далеке свемирске просторе. 
Јер, без заборава претходних ратова неће бити неопходног ентузијазма за неке будуће. Заборављањем нацистичких злочина заборавићемо Хирошиму и Нагасаки, бестијално разарање Дрездена, британско хладнокрвно убиство 5.000 логораша на немачком броду „Кап Аркона” о чему није смело да се прича пуних пола века, америчко спасавање нацистичких научника… Управо стога бивши амерички председник Џозеф Бајден, као покровитељ „новоисторичара”, није пропуштао прилику да победу над нацизмом припише пре свега Америци, не помињући СССР и 29 милиона у том рату изгинулих совјетских војника и грађана. 
Покушај САД да испишу нову историју света, прихватљивију просечном Американцу, забављеном хамбургером и телевизијом, не даје прави резултат. То се најбоље огледа у глобалном буђењу суверенизма, који је по свему супротан идеји „евроамериканизма” као безличне структуре са само једном командом, оном смештеном у Бриселу, која се већ десетинама година налази у рукама бирократије и моћних пословних корпорација. 
Таквом уређењу не одговара подсећање на појединачне историје, појединачне културе, религијске ставове, па и различитости у људима. Покушај напретка кроз такмичење препуштен је тек спортистима. Обичним људима суђено је да живе у свету у којем нема много индивидуализма. Ратови остају само средство за контролу броја индивидуа на нашој планети.

*Новинар „Политике” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа