Slaganje kockica u mozaik nasilja

Mirjana Čekerevac

Dva meseca se u Skupštini Srbije, na zahtev opozicije, raspravljalo o masakrima u OŠ „Vladislav Ribnikar” na Vračaru i u selima Malo Orašje i Dubona, pre nepune dve godine. „Utvrđivalo” se kako se to dogodilo i ko je kriv za sve to nasilje. Čulo se svašta, ali najviše je bilo vike, međusobnih uvreda i pokušaja da se strašne tragedije zloupotrebe u političke svrhe. Danas, u atmosferi opšte buke povodom tragedije u Novom Sadu, bilo bi dobro za sve, s koje god strane bili, da se osvrnu i na ove zločine i na raspravu o njima. I da izvuku neke pouke.

Pomenuta rasprava malo je imala veze s tragedijama koje su nas zadesile, a što je više odmicala, skoro da se i zaboravilo šta je bilo povod za nju. Ipak, u moru „važnijih” tema oko kojih su se poslanici sporili, pomenute su i one zbog kojih su se okupili, pre svega masakr u „Ribnikaru”, gde je dete od 13 godina ubilo devetoro osnovaca i čuvara škole, što se nije desilo nigde. Opozicionari su tvrdili da je vlast kriva zato što, između ostalog, nemamo psihologe i pedagoge u svim školama, što su nam „nastavnici i profesori poniženi, oduzet im je autoritet”. Vlast nije tvrdila da to nije istina, navodeći da su odmah preduzete mere da sve škole dobiju psihologe, ali i da se nastavnici zaštite tako što će napad na njih – a napadali su ih, pa i tukli, i đaci i njihovi roditelji – biti tretiran kao napad na službeno lice.

Ostala je zapamćena i optužba opozicionara da „vlast uopšte ne žali ubijenu decu”, kao i poruka Marinike Tepić, potpredsednice Stranke slobode i pravde, roditeljima ubijene dece da „niko nema tapiju na bol”. Silno su je naljutili što, na njihov zahtev, neće biti anketnog odbora koji će se baviti tragedijom njihove dece. Tepićeva je trebalo da mu predsedava. Vlast je odmah formirala tim stručnjaka, psihologa i psihijatara, za podršku deci koja su pretrpela strašan stres, ali i roditeljima. Opoziciji je zasmetala i žena na čelu tog tima, naš, kako je rekla tadašnja premijerka Ana Brnabić, najveći stručnjak, čije su angažovanje tražili i roditelji.

Zapamćeno je, takođe, da su protesti povodom ove tragedije – „Srbija protiv nasilja” – za vrlo kratko vreme prerasli u svojevrsne hepeninge, s pevanjem i igranjem. I naravno, po tome što je naziv ovog protesta preuzet za opozicionu izbornu listu.

Zašto je važno da se svi podsetimo ovoga? Zato što je 30. decembra izrečena prvostepena presuda Miljani i Vladimiru Kecmanoviću, roditeljima maloletnog ubice. Osim roditelja ubijene dece i roditelja mladih koje je pobio Uroš Blažić u Duboni i Malom Orašju, koji su došli da im pruže podršku, nikoga to takoreći nije zanimalo. Naročito ne one koji su bili mnogo više „pogođeni” tim tragedijama nego njihove porodice. Roditelji ubijenih osnovaca nisu imali razumevanje čak ni u „Ribnikaru”, pa njihov kandidat, zbog spora oko memorijala za ubijene, nije izabran u Savet roditelja. Kako se moglo čuti od advokata i roditelja ubijene dece, najjači utisak sa suđenja bilo im je ponašanje Miljane i Vladimira Kecmanovića, koji su, posebno Miljana, imali nadmeni stav, nijednog trenutka ne priznajući da snose bilo kakvu odgovornost za nedelo koje je počinio njihov sin, mada ih je baš njegovo svedočenje teško optužilo. Ne, oni su, kako su rekli prisutni, ostavili utisak da im je osuđujućom presudom učinjena nepravda. Otac, koji je svoje dete, osnovca, vodio u streljanu i učio ga da puca, koji je oružje i municiju praktično učinio dostupnim, pošto je dete znalo šifru sefa, ne vidi gde je njegova krivica. Ni majka ne vidi gde je njena krivica.

Bilo je posle zločina mnogo televizijskih emisija u kojima su psiholozi objašnjavali šta se desilo, kakve traume će nositi deca u „Ribnikaru” koja su gledala ubistvo svojih drugova, ko je tu zakazao, šta se i da li se moglo nešto učiniti da se ovo ne dogodi... Potrajalo je to neko vreme, pa utihnulo. Nasilje u školama nije prestalo, ali je, kao i pre ovih zločina, postalo mala ili malo veća vest u crnim hronikama. Pre nešto više od dva meseca, na primer, objavljena je kratka vest o ocu koji je otišao da se obračuna s nastavnicom u jednoj školi u unutrašnjosti, jer je „pogrešno” ocenila njegovo dete. To se desilo tik pošto je Skupština Srbije, na predlog poslanika SNS-a, krajem novembra usvojila izmene Krivičnog zakonika kojima je propisano da se napad na nastavnike i profesore tretira kao napad na službeno lice, što su prosvetni radnici tražili. Niko se ovim slučajem nije bavio, jer smo imali drugu tragediju – onu u Novom Sadu, zbog koje su danas na ulicama studenti, ali i srednjoškolci i osnovci, kojima sa svih strana stiže podrška.

Oni koji su pre nepune dve godine samouvereno iznosili razloge za nasilje u srednjim i osnovnim školama, danas tvrde kako su ta „naša deca pametnija od nas i moramo da ih podržimo”. Ko neće da ih podrži u „opravdanom buntu za pravdu” milom, podržaće ih silom, preko takozvanih viber grupa za podršku nastavnicima, koje se tako zovu, a u stvarnosti dobar deo njih ignoriše odluke nastavničkih veća ukoliko nisu u korist generalnog štrajka. Kad nastavnici ne glasaju kako treba, onda vođe grupa pozivaju roditelje da po plenumskom principu glasaju za podršku štrajku, a od roditelja se zahteva da ne vode decu u školu. Manjina glasa za štrajk.

Većina roditelja ćuti, uplašena agresivnošću vođa i administratora ovih grupa, ali i zbog straha od etiketiranja. Ne bez razloga, jer se događa da deca vređaju decu koja ulaze u školu na nastavu, a na primer, Marinika Tepić je na svom nalogu okačila fotografiju troje dece koja sede u klupama na času. To, sasvim sigurno, nije zato što je fotografija „naše dece” baš lepa. „Profesionalni” mediji rade sinhronizovano, prozivajući direktore, profesore, učitelje, svakoga ko „nema kičmu” da se pridruži štrajku, ko se „prodao za platu”...

Šta kažu psiholozi, kako će sve ovo što se zbiva u osnovnim, ali i u srednjim školama – a ima predloga i da „naša deca” u vrtićima krenu u štrajk, u „borbu za pravdu” – uticati na svu „našu decu”? Ne kažu ništa. Nema ni televizijskih emisija o tome. Ipak, da ne grešimo dušu, oglasi se i poneki psiholog. Jedan nam objašnjava „psihološke efekte sveopšteg bunta na naše društvo, a to je oslobađanje od straha – niko se više ne plaši”. Drugi se oglasio povodom slučaja psa Done, rekavši da mu je rečenica koju je izgovorila studentkinja veterine kojoj je Dona umrla u naručju „slomila srce”. Dugačak je to tekst o tome šta osećamo dok „napolju traje revolucija”.

U danu kad je organizovana dvadesetčetvoročasovna blokada sva tri mosta u Novom Sadu, oglasio se i treći psiholog, iz gimnazije „Svetozar Marković” u Subotici: „Ja sam Vesna Bojanić, psiholog ove škole, kao bivši učenik, sada zaposlena ovde, već duže vreme ovu ustanovu doživljavam kao sastavni deo svog identiteta. Međutim, nikad to nisam osećala tako lično, tako duboko i tako emotivno, kao što je to ovih dana. Naša škola je prva koja se odlučila na kompletnu obustavu nastave. Pojedini ljudi ovog grada nazivali su nas raznim, ne mogu reći baš lepim imenima. Međutim, oni moraju da znaju da profesor nije samo nešto što piše u radnom ugovoru, to je čitav sistem vrednosti... Ja sam noćas dva puta ustala da pokrijem moju decu kod kuće, a neka druga, a opet naša deca, noćas su spavala pod zimskim otvorenim nebom. Naša profesija je degradirana, svedeni smo na jedva pristojnu egzistenciju i prvo čime nam sada prete su naši lični dohoci, a svi znaju da većina profesora jedva uspeva da poveže mesec s mesecom. Za to se posebno zahvaljujem svim učenicima, roditeljima naše dece, koji nas podržavaju i imaju razumevanja za sve nas u ovom periodu. Mi nije da ne radimo, mi smo obustavili nastavu, jer u ovim okolnostima mi ne možemo da držimo nastavu na regularan način. Profesori, ovog puta, nastavu drže van učionice i ovo je jedina nastavna jedinica koja nam je prihvatljiva.”

Bojanićeva je dobila aplauze, prostor u izveštaju RTS-a, usput tragikomičnom, budući da su dali i govor jednog gimnazijalca iz ove škole, ali su mu pokrili lice, pošto je maloletan. Ne reče ništa o roditeljima koji trpe pritiske da ne šalju decu, ni o deci kojoj zvižde, psuju ih i ismevaju zato što hoće da idu na časove, ni kako će to da utiče na psihu svih njih. Ni o onim studentima koji nisu proveli noć „pod zimskim nebom”, a mnogo ih je, da ne kažem većina.

Studenti su odrasli ljudi, mladi, puni entuzijazma i, kao i svaka mladost, spremni da menjaju svet. A tek kad ih toliki ljudi, pre svih njihovi profesori, podstiču da istraju „do kraja”, gde im je kraj... Buđenje dođe kasnije. I nije uvek prijatno. Profesori su i te kako budni, oni koji podstiču „našu decu” znaju šta je na kraju, iako „naša deca”, sudeći po izjavama koje daju na protestima, ne znaju. „Našu decu” na protestima podržavaju i njihovi roditelji, ponosni su, kažu, na njih, poput roditelja Davuda Delimeđca.

Ponosni su i roditelji studenta medicine s prosečnom ocenom deset Miloša Pavlovića, ali oni svog sina mole da ne ide u studentski dom, pošto mu prete samo zato što, nikoga ne sprečavajući da protestuje, nikoga ne vređajući, hoće da i on ima neko pravo – pravo da studira. Pavlović, sudeći po ćutanju profesora, nije „naše dete”, pa i ne zaslužuje podršku, kad već ima tako glup stav da hoće da uči.

Prošireni rektorski kolegijum brzopotezno je odbio poziv predsednika Srbije Aleksandra Vučića na dijalog koji bi iznedrio rešenje za svu „našu decu”. Kažu nije nadležan, ne kažu ko jeste. Ali, ni dekani, ni rektori ne stižu da odgovore na pisma studenata koji su im se obratili s molbom da im kažu kakav je plan nastave i ispita posle blokade. Zašto bi? To, valjda, nisu „naša deca”, nego remetilački faktor.

Kakav će biti rasplet svega što slušamo i gledamo? Ko to može da prognozira. Ali se sa sigurnošću može reći da je sve što danas gledamo slaganje kockica u mozaik nasilja, uz veliku podršku onih koji bi trebalo da budu uzori „svoj našoj deci”. Kad mozaik bude složen, neka se ne čude ničemu što nas zadesi.