Brisel bi da se reši prava veta u Evropskoj uniji

Specijalno za „Politiku”

Budimpešta ‒ Mađarska se u proteklih nekoliko godina veoma često pozivala na pravo veta kako bi u forumima Evropske unije osujetila donošenje onih odluka za koje je smatrala da štete njenim nacionalnim interesima. U većini slučajeva razgovori na tu temu svodili su se na pretnje vetom i kasnijem odustajanju Budimpešte od takve namere, ali su mađarske diplomate u nemalom broju situacija, prilikom glasanja, ipak posezale za tom opcijom.

Statistike govore da je između 2016. i 2022. godine Mađarska 30 puta uložila veto kada su na dnevnom redu bile odluke iz oblasti spoljne politike EU. To je ovu zemlju svrstalo na sam vrh nevelike liste članica koje na ovaj način blokiraju donošenje odluka u Briselu.

Ta praksa pokazala je da veto nije samo pravni instrument, već i političko oružje koje se može koristiti u strateške svrhe. Kada je reč o mađarskoj vladi, blokiranje zajedničkih odluka je često korišćeno kako bi se ojačale sopstvene pozicije prilikom pregovora sa zapadnim partnerima.

Funkcionisanje Evropske unije tradicionalno se zasnivalo na takozvanoj kulturi konsenzusa, što znači da su se u mnogim oblastima odluke mogle donositi kvalifikovanom većinom, ali da su u praksi države članice pregovarale sve dok se dogovor ne postigne. Za razliku od većine oblasti, odlučivanje u spoljnopolitičkim pitanjima podrazumeva da svaka članica ima mogućnost da iskoristi pravo veta u cilju zaštite ili promovisanja sopstvenih interesa, čak i na štetu drugih zemalja.

Mađarska se, do sada, vrlo često nije ustručavala da to učini, samostalno ili udružena sa drugim zemljama. Najčešća pitanja oko kojih je izostajao konsenzus, bila su vezana za sankcije Rusiji. Mađarska vlada je od početka rata u Ukrajini u više navrata odlagala ili činila neizvesnim donošenje zajedničkih odluka, glasajući za njih u poslednjem trenutku.

Ovakve situacije uticale su na povećavanje tenzija između mađarske vlade i institucija EU, tim pre što zvanična Budimpešta često opisuje inicijative i odluke Brisela kao „tajno zakonodavstvo” i „oruđe za imperijalnu centralizaciju”. Sa druge strane, neke države članice upravo u tome vide potrebu da se pravo veta ograniči kako bi se obezbedilo efikasno donošenje odluka.

Zato i ne čudi što mnoge od njih pozivaju na uvođenje glasanja kvalifikovanom većinom u odlučivanju o spoljnoj politici EU, čime bi praktično bila ukinuta praksa ulaganja veta. Ideja je pokrenuta tokom češkog i poljskog predsedavanja EU, a sada postoje inicijative Francuske i Nemačke da se to uradi.

Pravni eksperti upozoravaju da bi ukidanje obavezne jednoglasnosti zahtevalo promenu ugovora EU, što bi takođe trebalo jednoglasno usvojiti, pa stoga takvu opciju smatraju teško ostvarivom. Pravnici, međutim, podsećaju da postoji „rupa” u zakonodavstvu EU, u vidu tzv. klauzule o prolazu, koja omogućava Evropskom savetu da pređe sa jednoglasnog na glasanje kvalifikovanom većinom u određenim oblastima spoljne politike. To po njima znači da se promena može uvoditi postepeno, bez potrebe da se menja ceo sistem odlučivanja u EU.

Odlučivanje kvalifikovanom većinom bi, kako tvrde, već moglo da funkcioniše kada je reč o pitanjima trgovinske i carinske politike, pri čemu su relevantni i ekonomski aspekti spoljnopolitičkih odluka. Kako navodi ATV, neki stručnjaci smatraju da bi se čak i pojedine sankcije Rusiji mogle klasifikovati kao pitanja trgovinske politike, tako da njihovo usvajanje ne bi zahtevalo jednoglasnu odluku.

Zemlje kandidate na prijem u EU posebno pogađa činjenica da je, prema aktuelnom zakonodavstvu, jednoglasno odlučivanje u Briselu osim u spoljnoj i poreskoj politici, predviđeno i u oblasti proširenja bloka. U dokumentu koji je donela Evropska komisija u martu prošle godine, navodi se da će „u većoj uniji jednoglasnost biti još teže postići, uz povećane rizike blokiranja odluka jedne države članice”.

Komisija je navela i načine na koje bi se mogao obezbediti prelazak sa jednoglasnosti na glasanje kvalifikovanom većinom u svim oblastima, ali uz napomenu da je za takve promene ipak potrebna saglasnost svih država članica. To znači da je reč o krugu koji je teško zatvoriti, jer je u praksi upravo veto sredstvo koje manje članice EU čini podjednako uticajnim kao i njihove veće partnere u bloku.

Pokazalo se da je to do sada bio pogodan alat za „cenkanje” radi dobitaka na drugim poljima. Budimpešta, koja traži više novca iz fondova EU, uključujući i sredstva koja su joj uskraćena zbog zabrinutosti Brisela za vladavinu prava u Mađarskoj, do sada je vešto koristila mogućnost blokiranja donošenja zajedničkih odluka u drugim oblastima, pa je malo verovatno da bi se pristankom na promenu dosadašnje prakse odrekla tako moćnog alata.