Epopeja o bivšim društvenim stanovima

Naša večita tema i dilema, dug uplatiocima za stambeni doprinos za tzv. društvene stanove koji ih nisu dobili – ko, kako i koliko treba da ga refundira – već dugo se pominje u „Politici”. Paradoksalno (za Riplijevu rubriku „Verovali ili ne”), ali naša bivša država je nehotice zakonom uvukla sve zaposlene u zloglasnu Poncijevu šemu (primenio je amerikanizovani Italijan Čarls Ponci dvadesetih godina prošlog veka). I to, za sada bez posledica. Manjina dobija, većina na kraju gubi.

U pitanju je bila svojevrsna legalna piramidalna šema Jugoslavije i trajala je 33 godine (1959–1992). Naime, svim zaposlenima je od bruto plate uzimano četiri odsto za stambeni doprinos, a firme i institucije su delile stanove. Na vrhu piramide (oni koji su najviše zaradili) nalazi se 30 odsto zaposlenih (dobitnici) – nosioci stanarskog prava na „društvenim” (besmislen naziv) stanovima, a donekle i država, koja je malo (koliko se nadala) prihodovala tokom privatizacije, tj. otkupa. (Smatram da je otkup pogrešan naziv. Od koga? Od države? Od 70 odsto onih koji su izvisili?) Otkupiti stan za 50–500 evra i prodati ga danas za 150.000–200.000 evra je kao 30 puta dobiti šesticu na lotou. Ali, u ovom slučaju pola miliona srećnika je dobilo šesticu, a ne njih petoro jedanput.

U pismu objavljenom na ovu temu u rubrici Među nama čitateljka s pravom ističe da su stanarine za „društvene” stanove bile „koliko i pakla cigareta, a država je dodavala sredstva iz budžeta za pokrivanje stvarnih troškova stanovanja, dok je veliki broj korisnika gradio desetine hiljada privatnih vikendica širom Jugoslavije”.

Inače, isti slučaj je bio s prevarnom Dafiment bankom koja je već nakon godinu i po bankrotirala 1993. i ostavila 150.000 prevarenih štediša za neisplaćenih tadašnjih pola milijarde nemačkih maraka (a plata je tada bila 100 maraka). Ipak, oni su imali sreće jer im je država 15 godina vraćala novac, što smatram dokazom da je ta privatna banka bila državni projekat. Za razliku od navedenog, kad je reč o stanovima, 70 odsto zaposlenih izgubilo je novac finansirajući manjinu, a državni projekat izgradnje i deljenja „društvenih” stanova je namerno propao, ali država odbija da refundira novac što je isključivo njena obaveza – ona je i donela zakon i obavezu da se od plata oduzima doprinos (koji je stavljen u isti nivo s PIO i zdravstvenim doprinosom).

Svrsishodno, pravedno i pravno osnovano jeste da država i dobitnici tih stanova (i)li oni koji su taj stan nasledili, nezavisno od toga što su ga u međuvremenu eventualno prodali, solidarno počnu da obeštećuju one koji su oštećeni (ili njihove naslednike) tokom razumnog perioda od 10 godina po jednu do dve milijarde evra godišnje, a ukupne pojedinačne isplate bi bile između 5.000 i 15.000 evra (zavisno od visine plate i broja godina uplata).

Zalažem se da se podrobno razmotri ovaj argumentovani predlog i da se što pre pristupi njegovoj detaljnoj realizaciji, čime bi se svi naši građani doveli u jednakopravni položaj. Nezakonito je, nedopustivo i nenormalno da ista država nekom bude majka, a nekom zla maćeha.

Dr Dragan S. Vujnović,

Beograd