Srpski praznik i „mahalske” pobede

Turski glagol „seiriti” znači uživati u miru i malom zadovoljstvu, na primer uz kafu, te posmatrati nešto sa uživanjem. Upravo ova reč najbolje opisuje reakciju sarajevske čaršije na vest da je prinudno otkazan prijem povodom Dana državnosti Republike Srbije i Dana Vojske Srbije u Sarajevu. To su te male „mahalske” pobede koje bošnjačku javnost čine zadovoljnim ne dozvoljavajući im da odskoče ni milimetar iz začaranog kruga vlastitih narativa i predrasuda. Tako da nema ni svrhe objašnjavati da diplomatske misije imaju pravo da obeležavaju svoje praznike u državama prijema u skladu s prihvaćenim konvencijama. To gradovima koji ne razumeju šta znači onaj prefiks „glavni” nema svrhe pojašnjavati.

U Hrvatskoj takođe postoje organizacije koje na srpske praznike reaguju isto ili slično kao i sarajevska čaršija, ali to nije bio povod da službeni Zagreb spreči obeležavanje ovih istih praznika u organizaciji tamošnje ambasade Srbije. Naprotiv, predstavnici hrvatske države redovno se odazivaju na ovaj prijem. Ista situacija je i u Beogradu, u kojem su dobrodošli svi praznici akreditovanih diplomatskih misija. Nema ni zabrana ni pretnji stranim diplomatama. Vojni ataše pri ambasadi Bosne i Hercegovine u Beogradu redovno organizuje Dan Oružanih snaga BiH, na kojem prisustvuju predstavnici državnog vrha i vojske Srbije, vojni i diplomatski kor, predstavnici medija i mnogi drugi. To je jednostavno diplomatska praksa koja se podrazumeva u glavnim gradovima normalnih država, bez obzira na uspone i padove u bilateralnim odnosima. Ali u Sarajevu važe neka druga pravila.

Sintagma „svo zlo Bosni dolazi iz Beograda” mnogo je starija od državne zajednice nastale u Dejtonu i rata koji joj je prethodio. Taj ustaljeni bošnjački stereotip o Srbiji baštini se decenijama i podgrejava besmislenim pričama o memorandumima, deklaracijama i drugim aktima koje navodno srpski političari ciljano usvajaju kako bi naneli štetu bošnjačkim interesima. A ti interesi su cela BiH, bez uplitanja i uticaja Beograda i Zagreba. Za sarajevsku čaršiju uopšte nije sporno što oni politički gledaju na Republiku Srpsku kao na privremeno okupiranu teritoriju, nego je problem što srpski narod nikako da se otkači od matice. Ta matica pravi u stvari problem u odnosima među narodima u BiH. Lako bi oni s Republikom Srpskom izašli na kraj da nema Beograda koji navodno ima čak i teritorijalne pretenzije, kako to tumače vodeći bošnjački intelektualci. Prema njihovoj logici, Bosnu je potrebno odbraniti od navodnih ambicija da Srbija osvoji tih bošnjačkih 23 odsto teritorije BiH, dok sarajevska pretenzija na više od 49 odsto srpske zemlje predstavlja neko prirodno pravo. Iz ove iskrivljene logike proizlazi politički stav da je Beograd veći problem za Bošnjake od Banjaluke.

Od kraja rata do danas, međunarodni faktor je investirao mnogo novca u projekat „izgradnje države”, koju je sarajevska politička elita shvatila kao stvaranje nacionalne države Bošnjaka i ostalih. Sve ono što nisu postigli kroz dejtonske pregovore, trebalo je naknadno stvoriti posredstvom sile, pravnog nasilja, protivustavnih aktivnosti uglavnom usmerenih protiv Republike Srpske. Zato su brojni visoki predstavnici i strane sudije zajedno s političkim predstavnicima Bošnjaka vršili prenos ustavnih nadležnosti s entiteta na nivo BiH unitarizujući tako visoko decentralizovanu državnu zajednicu mimo političke volje srpskog naroda. Taj proces koji zagrebačka profesorka Mirjana Kasapović naziva „bošnjakizacija Bosne” traje već decenijama i, bez obzira na otpore i srpskog i hrvatskog konstitutivnog naroda, bošnjačka politička elita glavne oponente njihovom planu vidi u Beogradu i Zagrebu. Iz sarajevske perspektive svi bi mi trebalo da budemo Bosanci i Hercegovci različitih veroispovesti, koji oni za potrebe stranog faktora pakuju u politički konstrukt „građani”.

U tom kontekstu piše i sarajevski profesor Omer Ibrahimagić, koji tvrdi da se u BiH kroz istoriju oblikovala jedna nacija koju čine pripadnici svih vera koji žive na njenom tlu, te je savremena „bosanskohercegovačka” država u suštini politička reinkarnacija bošnjaštva kao nacije. Međutim, kako Ibrahimagić tvrdi, taj proces ne teče ravnomerno kod svih verskih zajednica, pa su Bošnjaci nešto svesniji tog procesa nego „bosanski katolici” i „bosanski pravoslavci”, kojima treba još vremena da iz njihovih identiteta „iščeznu” višedecenijska „srbizacija” i „hrvatizacija”. Naravno, ovaj skandalozni pristup identitetima konstitutivnih naroda u BiH ne može da stvori povoljnu političku atmosferu za budućnost, pa su se umereniji i liberalniji bošnjački političari dosetili da stranom faktoru plasiraju eufemizam „građani”. Ovi su opet u razvoj ove političke platforme uložili milione evra donacija u pogodne partije, nevladin sektor i „nezavisne medije” koji se decenijama bore da „bošnjakizaciju Bosne” prikažu kao liberalni model izgradnje građanske države u kojem vlada demokratija po principu „jedan čovek jedan glas”.

Kada bismo ih upitali zašto na ovaj način pokušavaju da ostvare političku dominaciju samo jednog naroda u odnosu na druga dva konstitutivna pandana, oni bi to nazivali nacionalizmom i šovinizmom bez obzira na to što je odnos tri naroda definisao Ustav BiH. Tako USAID i slične organizacije decenijama finansiraju iluziju da Bošnjaci imaju više prava na BiH u odnosu na politički i ustavno jednaka druga dva konstitutivna naroda. Kad ovo prevedemo na praktičan primer, imamo situaciju da već godinama bošnjački politički predstavnici tokom praznika upućuju čestitke koleginicama i kolegama pravoslavne ili katoličke veroispovesti, a ne Srbima i Hrvatima. To je razlog zašto bošnjačka javnost svaku komunikaciju Beograda i Banjaluke vidi kao neprijateljsku aktivnost usmerenu protiv njihovog plana unitarizacije BiH. Bez obzira što su specijalne i paralelne veze dejtonska kategorija koju Republika Srpska i Republika Srbija ponosno primenjuju, odskora slušamo pozive stranom faktoru da i ovaj most nasilno spale.

Naravno, ovo je politička borba koju zvanična Banjaluka uspešno vodi suprotstavljajući se i bošnjačkim pretenzijama i njihovim stranim donatorima. Niti će Bošnjaci spaljivati mostove između Srbije i Srpske, niti će bilo kakav USAID moći novcem da promeni identitet srpskog naroda. Naprotiv, što više napadaju, zabranjuju, sankcionišu, prete, to se srpski narod više homogenizuje. To smo pokazali i na Svesrpskom saboru, to ćemo manifestovati i ubuduće. Što se Sarajeva tiče, važno je samo konstatovati da za njih nema teme posredstvom koje će se normalizovati odnosi s Beogradom. U njihovim očima je Srbija permanentna pretnja s kojom komunikacija može biti samo na tehničkom nivou i zato nema šta da traži „agresorski” praznik u sarajevskim hotelima. Čak ni liberalni deo Beograda koji odlazi u Sarajevo na ćevape i festivale, koji se smeju vicevima o Muji i Hasi dobri su dok se distanciraju od Banjaluke, koriste njihove stereotipe, tuguju za njihovim žrtvama, pljuju vlastitu državu i doprinose rascepu u srpskom nacionalnom korpusu označavajući Republiku Srpsku kao „šumsku”, a narod kao primitivne „prekodrince” koji nemaju šta da traže u Beogradu. Čak i ti najradikalniji, kad okončaju izlive autošovinizma i preispitaju sve te narative, automatski postaju neprihvatljivi i meta napada iste te sarajevske čaršije. To je prosto stanje na terenu koje nije stvorio Beograd, nego stereotipi, iluzije i predrasude davno nastale u Sarajevu bez obzira na to koliko Beograd pružao ruku, a na nama je da se konačno osvestimo.

* ambasador BiH u Beogradu