Vojnik JNA ispravlja nepravdu

Kolona od 40 vozila krenula je prema severu Crne Gore. U svakom vozilu pet-šest vojnika. Instruktori za vožnju su prekaljeni vojnici. Obučavati za vožnju po crnogorskim putevima, đavolski je težak posao. Kanjon Morače od Bioča, gde se Ćemovsko polje rukuje s klisurom, pamti se doživotno. Verujem, turistima obrnuto, po lepoti.

Pre polaska kapetan Divac mi je kazao: „Moramo da požurimo, imaćemo utovar zimnice za oficire i zaposlene kod vojske.” Utovarujući jabuke, kruške, luk i krompir, primetio sam nepravdu – što je na etiketi privezanoj na drvenoj gajbi obeležen veći čin, namirnice su više klase. Za niže oficire i podoficire sve sitnije, a da i ne pišem kakve su za civilno osoblje zaposleno kod vojske u radionicama, vešernicama...

Spopadnu me nemir, ljutnja i bes. Znam, to su uradile ulizice. Ima ih svugde, u svim vremenima. Odmalena osećam prezir prema njima. Pozovem nekoliko pouzdanih drugova i kažem im šta sam zapazio. Organizujem da se etikete premeštaju.

E, sad zamislite Titograd 1958. godine. Žene viših oficira jadaju se jedna drugoj šta su dobile. Zar njima to da se desi? Organizuju hajku. Sutradan, sve se pročulo. Većina u gradu slatko se smejala. Svi instruktori jučerašnje vožnje u stroju, u stavu mirno. Čini mi se da su prisutni i svi oficiri.

Dežurni oficir nervozno šeta ispred stroja. U stroju muk ko je to uradio.

Tipujem u sebi, neko će me odati. Kapetanu Divcu pokažem prstom na sebe.

Sat kasnije, saopšteno mi je da idem na raport kod potpukovnika Špadijera. On je druga ličnost u garnizonu. Upoznali smo se kad smo pili rakiju u kućici koju sam napravio u kasarni (o njoj je nedavno objavljeno u ovoj rubrici). Ponavljam u sebi: „Moram biti iskren”. Nije me držao u stavu mirno. Ponudio mi je da sednem. „Objasni mi zašto si to uradio?” Učinilo mi se da me gleda i pita roditeljski. Objašnjavam: „Znajući da svi jednako plaćaju, odjednom sam počeo da drhtim od besa. To je moja reakcija. Nisam mogao da se smirim sve dok nisam organizovao zamenu etiketa. I vojnici koji su mi pomogli radili su sa osećanjem da nepravdu treba ispraviti.” Tih trenutaka i Njegoš mi je pomogao: „Istinita reč da biti čovjek znači biti borac”, ublažila je u meni strah od posledica.

Gleda on mene i ja njega, pravo u oči. „Ljudi koji naginju da budu ličnost ne saginju pogled, a kad se rukuju gledaju pravo u oči.” To me je naučio brat Petar, pukovnik. Istovremeno ustajemo. Pružio mi je ruku, i dalje se gledamo. Potpukovnik Špadijer blago se nasmešio, stavio kažiprst na nos i izgovorio: „Neka si to uradio!”. Pomislim, kakva ljudina. Uzvisio mi veru u čoveka.

Špiro Solomun,

Beograd