Stara železnička stanica, novi muzej

U rubrici „Beogradska hronika” lista „Politika” 25. januara objavljen je interesantan članak pod naslovom „Počelo čišćenje zgrade stare železničke stanice”. Čišćenje predstavlja neophodnu pripremu zgrade za radove koji slede –za preuređenje objekta za potrebe Istorijskog muzeja Srbije.

U tekstu se podseća da je prvi voz sa te železničke stanice krenuo 20. avgusta davne 1884. godine. U živom sećanju ostao mi je ispraćaj poslednjeg voza sa te stanice 18. juna 2018. godine. Siguran sam da su se svima nama očevicima tog čina u mislima, kao u nekom filmu, ređale slike odlazaka i dolazaka, sastanaka i rastanaka, uz onaj karakteristični miris pragova, šina i tucanika. A pesma koja je tada spontano zapevana „A sad adio” označila je još jedan u nizu, poslednjih godina učestalih i bolnih, rastanaka od istorijskih znamenja ovog grada.

U pomenutom članku o samom čišćenju zgrade je zapisano: „Ono sa čime su se radnici suočili kad su otvorili vrata ovog zdanja u kojem su dugo boravili migranti i beskućnici bilo je, kako kažu, blago rečeno neprijatno. Na svakom ćošku zaudarao je neprijatan miris fekalija, različiti odevni predmeti bili su razbacani, kao i stari dušeci, ostaci hrane, šut.... a na tavanu su se nalazile ogromne količine golubijeg izmeta.” Pitanje koje se samo po sebi nameće glasi: U čijoj su nadležnosti bili staranje o ovom objektu i zaštita njegovog enterijera od propadanja i upropašćavanja?

Međutim, smatram da ima i ozbiljnijih stvari o kojima treba razmisliti.

Kad je odlučeno da se gradi Beograd na vodi osnovano je posebno preduzeće s većinskim inostranim kapitalom. Prema leks specijalisu za izgradnju Beograda na vodi, tom preduzeću dato je u besplatan zakup građevinsko zemljište koje se bez naknade može konvertovati u pravo svojine. Ako se dobro sećam, katastar je odmah prepisao svojinu države na tom zemljištu u privatno vlasništvo preduzeća Beograd na vodi. Prema u to vreme objavljenoj mapi, i stara železnička stanica i trg ispred nje, koji smo nekada davno zvali Vilsonov, pa kasnije Srpski, odnosno Bratstva i jedinstva, a sada Savski, sastavni su deo Beograda na vodi.

Na osnovu toga sledi da će se Istorijski muzej Srbije nalaziti na teritoriji koja, u celini posmatrano, pripada preduzeću čiji je većinski vlasnik iz inostranstva. Da li je to tačno?

Smatram da Istorijski muzej Srbije, sa svim blagom koji poseduje, mora biti u zgradi i na zemljištu koji su u katastru upisani u korist države Srbije. Ni u kojem slučaju Istorijski muzej Srbije ne bi trebalo da bude, nekim ugovorom ili nekim drugim pravnim aktom, u bilo kakvoj vezi s Beogradom na vodi, preduzećem u većinskom stranom vlasništvu. Unapred zahvaljujem listu „Politika” na istraživanju ove teme i izveštavanju o stvarnom stanju ove situacije.

Aleksandar Blažek,

Beograd