„Zagrobni” život mnogih dela

75. BERLINALE

Berlin – Nezavisni američki reditelj, scenarista i producent Tod Hejns (1961), jedan od lidera novog filmskog pravca nastalog tokom devedesetih godina prošlog veka pod uticajem kvir teorije i tvorac autorskih radikalnih, postmodernističkih dela o identitetu poput filmova: „Otrov”, „Utočište”, „Plišani rudnik zlata”, „Plišano podzemlje”, „Daleko od raja”, „Nisam tu”, „Kerol” i „Maj decembar”, nalazi se sada na poziciji predsednika žirija glavnog takmičarskog programa 75. Berlinala i odlučuje o „Zlatnom medvedu”.

U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku”, vođenom nedavno tokom zajedničkog boravka u Marakešu, Tod Hejns se osvrće na predsedničku ulogu, na složenost rodno podeljenih kategorija u filmskim nagradama i nejednak teren za žene, i ponovo procenjuje neke od svojih filmova koji su izdržali test vremena...

Smatrate li dužnost predsednika žirija Berlinala teškim poslom?

Apsolutno ne, biće fantastično. Velika je privilegija biti zamoljen da sednete i pogledate nove filmove i podelite iskustvo sa žirijem umetnika i filmskih stvaralaca.

Oduvek ste istraživali identitet, u Berlinu ćete dodeliti i nagradu za najbolju glavnu ulogu bez obzira na pol izvođača. Postaje li to trend?

Pa, to je komplikovano. Volim naravno otvaranje, razbijanje kategorija, ali takođe mislim da postoji neravnoteža zbog granica i stalnih ograničenja onoga šta žene mogu da naprave u filmovima. Jednostavno, nije ravnopravan teren kad je reč o muškaracimaa i o ženama. Festival treba da je mesto gde odražavanje nekih različitih kategorija daje ženama barem malo platforme i prostora.

Nagrade su vas često zaobilazile. Šta za vas znače festivalska i filmska priznanja, da li se vaša percepcija nagrada uopšte promenila tokom karijere?

Ne baš. Ne znam tačno kako bih definisao stvarno takmičenje i dodelu nagrade za najbolji film u odnosu na druge filmove, ali to je svet u kome živimo. To je prilika da se svake godine skupi mnogo različitih radova na jednom mestu, da se usredsredimo na mnogo različitih dela i pustimo ljude da razgovaraju, a kasnije mogu da se i ne slažu s tim ko je pobedio. A svi znamo da je pobednik samo proizvod tog trenutka i svi znamo da su „Oskari” mimoišli toliko izuzetnih umetnika i filmskih stvaralaca.

Vi ste sasvim jedinstvena figura u novijoj američkoj kinematografiji i nije tako lako zadržati tu poziciju, ali u ovo vreme konfuzija i finansijskih teškoća kako preživeti?

Ne znam tačno, ali i ovo mi dobro ide ovoliko dugo. Projekti koje očekujem su uzbudljivi. Ima ih previše. Imam izvesne izbore koje mogu da napravim u zavisnosti od toga šta može da dobije finansijsku podršku, a šta ne, tako da je to dobro i ohrabrujuće. Sledeći projekat za koji se nadam da ću napraviti jeste ograničena serija od pet pet epizoda za HBO. I nadam se da će se sve ovo dogoditi, jer je to tako sjajan, kul projekat. Ali, nisam uradio ništa slično od „Mildred Pirs” sa Kejt Vinslet. Kejt je nastavila da održava veoma čvrst odnos sa HBO i nastavila da radi u epizodama i na velikom ekranu sve vreme. Kod mene je to kao da hodam nogu pred nogu, ali onda kada zaronim, ja zaronim duboko i sve ostalo nestane. I to je sve o čemu razmišljam i sve je uvek ojačano kreativnim partnerstvima. Ono što je uzbudljivo u tome što ste reditelj jeste to što se razlažete na faze kreativnog rada. To je razvoj scenarija i istraživanje i cela pretprodukcija, pa snimanje, a onda je tu montaža filma i gradiranje boja i sve ostalo. Glumac samo uđe i uradi snimanje i gotovo, pa može da nastavi i radi nešto drugo, a ja proživljavam ceo proces. Ali, to mi se sviđa. Nakon snimanja imate svu energiju i sve što želite da uradite jeste da se vratite u mrak sa jednom osobom, svojim montažerom, i to je skoro kao da ponovo iznova pišete.

Šta je sa provociranjem ili uznemiravanjem publike što je osobenost vaših filmskih dela, da li postaje lakše ili teže?

To nije nužno motivacija za šok. Mogu da se osvrnem na poslednji film „Maj–decembar” koji je svakako mogao da postane neka vrsta fiksacije na društvenim mrežama zbog odnosa starije žene sa mladim muškarcem ili prikazu rase, ili stvarima koje su hrana nekim medijima, ali smo se samo hrabro sagnuli i snimili taj film sa hrabrim estetskim izborima. I ono što sam osetio u reakciji na „Maj – decembar” jeste da su se ljudi njime bavili kao samim filmskim delom koje je postavljalo pitanja. I činilo se da su uživali u uznemirenosti i nelagodnosti kroz koju ih je on vodio i u činjenici da nije sve povezao u mašnu i da vam nije sugerisao šta da mislite na kraju. Takve reakcije su mi ulile optimizam prema nekim gledaocima koji se interesuju za filmove koje ja radim. „Maj – decembar” je bio prilika da se to istraži.

Za koji od vaših filmova smatrate da vam je najbolji?

Ne znam da li više volim jedan ili drugi i za koji sa sigurnošću mogu da tvrdim da je najbolji. Prošle godine sam imao dve retrospektive, jednu u „Pompiduu” u Parizu i jednu u Njujorku u Muzeju filmske slike., tako da sam pokušavao da ponovo gledam filmove koje dugo nisam gledao, jer je trebalo posle da pričam o njima. Film „Nema me” o Bobu Dilanu iz 2007. nisam gledao još od njegove premijere, pa smo ga Kejt Blančet, koja u njemu igra, i ja zajedno ponovo pogledali. I bio sam uzbuđen što sam video da apsolutno funkcioniše na toliko različitih nivoa. Ima humora, ali ima i velike tuge u njemu, spaja toliko aspekata neverovatne teme Dilanovog rada i života. Takođe mi je bilo uzbudljivo videti kako smo moj stalni montažer i ja u tandemu načinili interakciju između različitih priča i ritmova. Kejt Blančet igra i u „Kerol”, pa smo i njega ponovo gledali zajedno.

Postoji li film koji vas je iznenadio kako ga je vreme tretiralo jer je pronašao novu publiku?

Da. Na mnogo načina, da. Mislim na bezbedne levičarske kritičare u početku zbunjene mojom pojavom, posebno nakon „Otrova” i definisanja mene kao reditelja kvir filmova. Ljudi zapravo nisu znali šta da očekuju od tog filma. Čak godinu dana posle njegove premijere kritičari su se vratili da ga ponovo vide i nastavili da pričaju o njemu i počeli da razmišljaju drugačije. Osećao sam se izuzetno srećno što je do kraja devedesetih on bio ponovo procenjen. Nije „Otrov” jedini takav slučaj, tu je i primer mog „Plišanog rudnika zlata” kojeg ni kritičari pa ni kvir publika nisu u početku prihvatili svim srcem. Sećam se da sam čitao tako ružne stvari i o filmu i o sebi i bio sam zaista depresivan nakon kritičke reakcije. Znao sam kako se osećam u vezi s tim i to je bio film koji sam želeo da snimim i tako sam nekako mogao da to ostavim po strani. Ali, to je danas film koji postao kultni za nove generacije. Pa čak i „Superzvezda: priča o Karen Karpetner”, taj moj potisnuti kratki film, koji su ljudi morali neko vreme krišom da predaju jedni drugima ispod stola jer se nije mogao javno prikazivati, danas je željen. Tako da je to nekako stvorilo zagrobni život mojim delima koji nisam mogao da planiram.