Miodrag Jovičić i Sretenjski ustav

Ove 2025. godine obeležavaju se dva značajna jubileja – 100 godina od rođenja našeg čuvenog konstitucionaliste i akademika Miodraga Jovičića i 190 godina od donošenja i usvajanja prvog srpskog ustava – Sretenjskog. Tim povodom, u redovima koji slede, ukratko ćemo se podsetiti ko je bio Miodrag Jovičić i kako je on „video” prvu srpsku „konštituciju”.

Profesor i akademik Miodrag Jovičić jedan je od najznačajnijih srpskih ustavnih pravnika. Kao đak Slobodana Jovanovića, profesor Jovičić je nastojao da u ondašnjoj Srbiji afirmiše ideje podele vlasti, parlamentarne demokratije, pravne države i vladavine prava. Štaviše, s ove vremenske distance, možemo se saglasiti s ocenom profesora Dragoljuba Popovića, savremenika Miodraga Jovičića, koji je za svog učitelja napisao da je reč o „najznačajnijem i najplodnijem posleniku na polju uporednog ustavnog prava u srpskoj nauci”. Njegovu biografiju krasi preko četiri stotine bibliografskih jedinica, desetine i desetina knjiga, napisanih jasnim i preciznim stilom, od kojih se po svom sadržaju izdvajaju „Savremeni politički sistemi”, „Veliki ustavi sistemi”, te „Savremeni federalizam”.

Međutim, pored bogatog stvaralačkog opusa u domenu uporednog ustavnog prava, profesor Jovičić se na stranicama svojih brojnih monografija, članaka i studija bavio i aktuelnim ustavnim sistemom naše države. Pisao je da je „ustav veoma značajan faktor u životu svakog društva [...] koji nastoji da bude ’dobar’ samo ukoliko je prilagođen potrebama datog društva”. Takav je, prema njegovom mišljenju, bio upravo Sretenjski ustav iz 1835. godine. Reč je o „celovitom ustavnom dokumentu”, koji je „pisan da odgovara društvu” i koji je „na nivou evropske ustavnosti svoga vremena”. Štaviše, profesor Jovičić naglašava da i pored stranih uticaja – prvenstveno francuskog – Sretenjski ustav ne podrazumeva imitiranje tuđih ustavnih tekstova. Ta originalnost se naročito ogleda u sadržini Sretenjskog ustava – organizaciji vlasti i pravima građana.

Iako je Sretenjski ustav deklarativno prihvatio Monteskjeovu doktrinu podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku (čl. 5), profesor Jovičić smatra da je takvo opredeljenje bilo samo deklarativno i da je ustav u ovoj materiji obilovao specifičnostima. Naime, umesto da Narodna skupština obavlja zakonodavnu vlast, a knez i Državni savet izvršnu, slovom našeg ustavnog teksta Narodna skupština samo izuzetno obavlja zakonodavnu vlast – onda kad je reč o raspisivanju poreza – dok je preostala zakonodavna i izvršna vlast poverena knezu i Državnom savetu, čije su nadležnosti međusobno isprepletane. Zapravo, u nas „zakonoizvršiteljska vlast”, s jedne strane, pripada knezu, što je u duhu tadašnjih monarhističkih ustava, ali, s druge strane, i Državnom savetu, koji je „originalni organ” koji „predstavlja rezultat borbe kneza i starešina za vlast”. Ipak, normiranje centralnih vlasti imalo je za cilj snaženje institucija ustaničke Srbije i zbog toga upravo akademik Jovičić navodi da je njime posejano seme za budući razvoj parlamentarnog sistema, naročito ukoliko imamo u vidu da su – kad je reč o porezima – i knez i Državni savet morali da vode računa o mišljenju Narodne skupštine, a da je i Narodna skupština dobila pravo da predlaže knezu pozivanje članova Državnog saveta na odgovornost, kao i pravo predlaganja zakona.

Kad je reč o pravima građana, ona su bila sadržana u posebnom odeljku ustava – „Obštenarodnim pravima Srbina”. U njemu su se nalazila ona ljudska prava koja su već predstavljala standard u ustavnom regulisanju tog vremena, ali i ona koja su činila specifičnost ovog podneblja – poput odredbe o zabrani kuluka, neprikosnovenosti imanja, zabrani zagađivanja seoskih šuma itd.

„Sretenjskom ustavu”, veli Jovičić, „pripada istaknuto mesto u razvoju ustavnosti u Srbiji, ali i među balkanskim narodima – samo je Grčka, držeći korak sa Srbijom, uspela da se u to vreme izbori za donošenje sopstvenih ustavnih tekstova”. Ovaj ustav je bio „izraz nabujale snage jedne mlade, nestrpljive nacije, koja više nije mogla da čeka”. Nesrećne sudbine, nije dugo potrajao, ali se ni u kojem slučaju ne može posmatrati kao istorijski promašaj. Štaviše, Sretenjski ustav je označio prekretnicu u političkom razvoju Srbije. „Seme bačeno ovim ustavom, palo je na pogodno tlo”, zaključuje Miodrag Jovičić, a potvrđuje vreme.

*Asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu