Najveća evropska tragedija od 1945.

Specijalno za „Politiku”

Moskva – Osam decenija Evropa nije videla stradanja i razaranja kakva je doneo rat Rusije i Ukrajine. Tokom prethodne tri godine sa lica zemlje su nestajala čitava sela i gradovi poput Bahmuta, Torecka, Soledara, Avdejevke, Krasnogorovke, Volčanska... Porušeno će se možda nekada i obnoviti, ali preko milion poginulih i teških invalida vaskrsnuti neće, niti se isceliti.

Sve je počelo u zoru 24. februara 2022. Rusija je na Ukrajinu udarila sa mora, kopna i iz vazduha. Ne čekajući da kao Amerikanci i NATO dugotrajnim bombardovanjem i raketiranjem raznesu infrastrukturu i slome moral protivnika, Rusi su odmah krenuli i kopneno, iz pet pravaca: Donjecka, Luganska, sa Krima i prema Harkovu i Kijevu. Samo jedan pravac, onaj koji je krenuo od Luganska, bio je apsolutno uspešan.

Iz današnje perspektive razlozi za uspeh na ovom potezu su dvojaki. Prvo, Luganska oblast, sa izuzetkom Severodonjeckog gradskog okruga, predstavlja uglavnom poljoprivredno područje gde nije bilo gradova-tvrđava kao u susednoj Donjeckoj. Lako su osvojeni Starobeljsk, Novoajdar i Stanjica Luganskaja. Drugi razlog za apsolutni uspeh na Luganskom pravcu je zato što tamo 16. marta stiže iz Afrike najbolja ruska formacija – legendarna grupa „Vagner”, u momentu kako je kasnije rekao njen osnivač Jevgenij Prigožin – „postalo je jasno da SVO ne ide po planu”. Vagnerovci su već 9. maja zauzeli utvrđeni grad Popasnu i prodrli dublje u Severodonjecki gradski okrug. Tamo će zajedno sa čečenskom specijalnom jedinicom Ahmat i lokalnom milicijom do početka jula zauzeli Severodonjeck i Lisičansk, odnosno očistiti kompletnu teritoriju LNR od ukrajinske vojske. Prigožinu i Vagneru vratićemo se kasnije.

Relativne uspehe Rusi su imali još i na pravcu sa Krima. Za prve dve nedelje uspeli su da zauzmu kompletnu Hersonsku oblast i preko 70 odsto Zaporožske oblasti, uključujući Melitopolj i nuklearnu elektranu u Energodaru. Zapadno iz Hersonske, na Dnjepropeterovsku oblast nisu se usudili uopšte da kreću, a istočno su pokušali da prodru u Nikolaevsku oblast i tako stvore veliki mostobran za nastupanje na Odesu. Rusi su ipak početkom marta zaustavljeni na prilazima regionalnoj prestonici Nikolaevu i nakon poraza u boju za gradski aerodrom bili su primorani na povlačenje. Može se reći da je zaustavljanje Rusa pred Nikolaevim prva važna ukrajinska pobeda u ratu. Uprkos ovom neuspehu, na Krimskom pravcu ostvaren je najvažniji strateški uspeh u ratu, kopneno spajanje Krima preko Hersonske, Zaporožske i Donjecke oblasti sa međunarodno priznatom teritorijom Rusije.

Grupacija koja je krenula iz Donjecka imala je najteži zadatak, jer su se pred njom nalazili gusto naseljeni, industrijski i rudarski gradovi od kojih su Ukrajinci sedam godina gradili utvrđenja i linije odbrane. Prvi organizovan otpor pružili su im u Volnovahi, gradiću na pola puta od Donjecka do Mariupolja. Otpor je nakon desetak dana žestokih borbi slomljen i boj se prenosi na Mariupolj, na koga je već krenula ruska vojska iz Novoazovska. Preko mesec dana vođene su ulične borbe u Mariupolju, a esktremistički puk Azov i ostaci 36. brigade morske pešadije sve do juna bili su opkoljeni u katakombama železare „Azovstalj”. Mariupolj je pretrpeo kolosalno razaranje gradske infrastrukture, a broj civila koji su poginuli tokom borbi verovatno nikada neće biti utvrđen.

Sa izuzetkom bitke za Bahmut, na teritoriji DNR ruska vojska godinu i po dana nije uspela da na nijednoj tački pomeri čvrste linije odbrane ukrajinske vojske. Situacija počinje da se menja pre ravno godinu dana kada pada Avdejevka, najjače ukrajinsko uporište, gradić na desetak kilometara od Donjecka. Za Avdejevkom pala je Krasnogorovka, a tokom jesenje kampanje Rusi zauzimaju Ugljedar i Ukrajinsk krajem septembra, Selidovo u oktobru, Kurahovo poslednjeg dana 2024. i Toreck pre 15 dana. U ovom momentu pritiskaju ozbiljno Pokrovsk i Mirnograd, ali su i dalje daleko od Konstantinovke, Slavjanska i Kramatorska, gradova gde je puškaranje pre 11 godina počelo.

Na Kijev se krenulo iz Belorusije i to je bio slobodno možemo reći pravac glavnog udara. Rusi su na putu do ukrajinske prestonice opkolili Sumi i Černigov, stavili pod kontrolu zatvorenu nuklearnu elektranu u Černobilu i za samo par dana zauzeli nekoliko gradova nadomak prestonice. Helikopterski desant na aerodrom „Gostomelj” verovatno će ući u vojne udžbenike kao do tada neviđen podvig specijalaca VDV-a. Ipak, istorija će ga zapamtiti kao uzaludnu žrtvu, jer će nakon mesec dana ruski vojni vrh doneti odluku da se vojska iz Kijeva, Sumija i Černigova povuče.

Grupacija koja je došla do Kijeva imala je dva velika problema. Prvo, način njihovog napredovanja bez obezbeđivanja bokova bio je nešto što istorija nije videla još od hunskih pohoda. Očekivanja da masovna upotreba borbenih helikoptera to mogu da kompezuju pokazala se kao neutemeljena. Drugi problem bio je hroničan nedostatak ljudstva. U martu 2022, ruski politički vrh još nije bio načisto kako da se postavi u sukobu koji nije išao po planu. Kontingent od oko 150.000 vojnika sa kojim se krenulo u SVO definitivno nije bio dovoljan da pobedi zemlju od 40 miliona stanovnika, sa vojskom odlučnom da se brani do poslednjeg.

Umesto mobilizacije odlučili su da vojsku iz Kijeva povuku i koncentrišu se na operacije na Donbasu. Formulacija SVO „za demilitarizaciju i denacifikaciju Ukrajine”, preko noći je u državnim medijima promenjena u „zaštitu naroda Donbasa”. Kad podvučemo crtu, ruske operacije ka Kijevu bile su sa vojničke tačke gledišta uspešne, angažovane snage ostvarile su podvig dostojan poštovanja, međutim neodlučnost političara i smušenost vojnog vrha njihovu žrtvu je učinilo uzaludnom.

Sa vojne tačke gledišta potpun fijasko doživela je samo grupacija koja je krenula na Harkov. Upućeni u prilike u prvom redu za debakl krive dvojicu komandanata general-pukovnika Aleksandra Čajka, u to vreme komandanta Istočnog vojnog okruga, general-potpukovnika Sergeja Čajka, komandanta 1. gardijske tenkovske armije. Greškama višeg komandovanja treba dodati i potpuno promašene obaveštajne informacije ruskih službi o situaciji u Harkovu. Na treći dan rata, 27. februara, specijalni odred ruskog GRU probio se u centar Harkova, gde su prema obaveštajnim podacima trebali da ih sačekaju naoružani građani, sa kojima su trebali da zauzmu nekoliko strateških objekata i na njima istaknu rusku zastavu.

Snimak ruskih specijalaca u centru Harkova tada je obišao svet, ipak ovaj odred nije sačekao niko i umesto da krenu na zdanje SBU, našli su se opkoljeni u zgradi 134. škole. Odbili su da se predaju i većina ih se u okruženju borila do smrti. General Čajko se na dužnosti komandanta celog ruskog kontigenta u Siriji nalazio od septembra do decembra 2022, dok se general Kiselj na toj dužnosti zvanično nalazi od maja prošle godine. Koliko su bili uspešni u ispunjenju ovog zadatka videli smo u decembru prošle godine. Nakon što je postalo jasno da grupacija koja je krenula na Harkov ne može da ostvari glavni cilj, u martu je izvršena uspešna operacija u kojoj su ipak zauzeli Izjum.

Rusi su od kraja marta kontrolisali više od trećine teritorije Harkovske oblasti. Umesto da pojačaju garnizone i učvrste linije odbrane pet meseci nije urađeno ništa, pa će ova velika teritorija početkom septembra biti izgubljena za samo dva dana. „U septembru smo spasili armiju koja je sramno bežala iz Izjuma i Krasnog Limana, zadržali smo liniju fronta dugu od 130 km i izdržali pritisak protivnika. A onda smo 8. oktobra 2022, da bi armiji omogućili predah, privukli glavninu snaga protivnika na sebe, žrtvujući svoje živote, počeli operaciju ’Bahmutska klanica’ i tamo smo pokazali uspeh i dobar rezultat”, kazao je nekoliko meseci pred pogibiju Jevgenij Prigožin.

Nakon katastrofe u Harkovu, politički vrh u Kremlju napokon shvata ozbiljnost situacije, donosi odluku o delimičnoj mobilizaciji i za komandanta SVO imenuje generala Sergeja Surovikina. U svom prvom obraćanju javnosti po stupanju na dužnost Surovikin izgovara sledeću rečenicu: „Moramo biti spremni i na one najbolnije odluke.” Šta je to trebalo da znači videli smo već nakon desetak dana, kada donosi odluku da se ruska vojska povuče iz delova Nikolajevske i kompletne desne obale Hersonske oblasti, uključujući i regionalnu prestonicu. Bez obzira što su mnogi ovu odluku tek imenovanog komandanta prihvatili sa nevericom i negodovanjem dugoročno se pokazala kao opravdana.

Dok je general Surovikin konsolidovao vojsku i gradio linije odbrane grupa „Vagner” je u bici za Bahmut uništavala najbolje ukrajinske jedinice. Glavni komandant general Valerij Zalužni smatrao je da još krajem 2022. treba ostaviti Bahmut i pripremati se za letnju protivofanzivu na Zaporožju. Međutim, to se nije uklapalo u narativ političkog vrha u Kijevu da se ruska vojska raspada i da je pobeda na dohvat ruke.

Ako je Bahmut bio Staljingradska, onda je ofanziva na Zaporožje bila Kurska bitka za Oružane snage Ukrajine. Njihov sa vojne tačke gledišta potpuno predvidivi masovni napad, bez podrške iz vazduha, pokazao se kao samoubilački čin. „Samo bi ludak udario na naše linije”, kazao mi je u nekoliko dana pred početak ofanzive Jevgenij Balickij, gubernator Zaporožske oblasti, koga je imenovala Moskva. Koliko je bio u pravu videlo se već nakon nekoliko nedelja, kada je po zaporožskim poljima masovno gorela skupa NATO oklopna tehnika. U zaporožsku avanturu Oružane snage Ukrajine pored predsednika Zelenskog i okruženja gurnuli su njihovi NATO pokrovitelji.

Danas je teško utvrditi koje su obaveštajne procene bile veći promašaj i šteta za vojsku koja ih je primila – one ruske da u Harkovu čekaju naoružani odredi proruskih pobunjenika, odnosno procene ukrajinskih i NATO službi da će se ruski vojnici razbežati čim vide „leoparde” i „abramse”. Definitivnim porazom u Zaporožju krajem leta 2023. konačna sudbina Oružanih snaga Ukrajine je zapečaćena. Ostalo je samo pitanje da se proceni koliku će cenu Kijev morati na kraju da plati. Što rat bude duže trajao i cena će biti viša. Očajnički pokušaj upada u Kursku oblast početkom prošlog avgusta, bez obzira na nove nedopustive propuste ruskog vojnog vrha, samo će povećati ceh.

Sutra rat Rusije i Ukrajine ulazi u svoju četvrtu, na sreću po svoj prilici poslednju godinu. Dvojica najzaslužnijih za to što je Rusija preokrenula i prelomila rat odavno su daleko od fronta. General Sergej Surovikin u februaru 2023. smenjen je sa dužnosti komandanta SVO i u julu otpušten iz aktivne službe. Jevgenij Prigožin je u avgustu iste godine tragično stradao u udesu aviona. Narednih decenija osećaće se posledice rata, mržnja dva nekada bratska naroda preneće se na naredne generacije.

Istoričari, političari i sociolozi, svako iz svog ugla i ideoloških svetonazora, objašnjavaće da li je ovo moralo da se desi i ko je odgovoran za ovu najveću evropsku tragediju od kraja Drugog svetskog rata.