Bla­go­rod­nost zar­đa­le viljuške

Pred­sed­nik je sla­vo­do­bit­no pro­gla­sio da je po­ku­šaj „obo­je­ne re­vo­lu­ci­je” u Sr­bi­ji pro­pao i da će za­hva­lju­ju­ći mi­li­on­skim ti­ra­ži­ma udž­be­ni­ka ko­ji pi­še pro­pa­sti i svi bu­du­ći ta­kvi po­ku­ša­ji po sve­tu.

Po­be­da o ko­joj je go­vo­rio pod­ra­zu­me­va­la bi po­raz dru­ge stra­ne, ali ov­de ne­ma re­vo­lu­ci­je, pa sva­ka­ko ne­ma ni po­ra­že­nog – stu­den­ti se ne ba­ve po­li­ti­kom, oba­ra­njem re­ži­ma i pro­me­nom po­ret­ka. Što se bo­ja ti­če, vlast že­li sta­tus kvo pre­ma­zan cr­ni­lom, a po­bu­nje­na jav­nost pa­stel­no sve­tlim zah­te­vi­ma tra­ži funk­ci­o­ni­sa­nje si­ste­ma ka­ko pro­pi­su­ju Ustav i za­ko­ni.

Če­mu on­da ma­ni­pu­la­tiv­no pla­še­nje Za­pa­dom, dok se isto­vre­me­no nu­de „do­ka­zi” da iza sve­ga sto­ji Mo­skva? Ne pe­ca­ju se mla­di na pred­sed­ni­kov po­ziv da se vra­te uče­nju, a on će im, po­put pa­pe, is­pi­sa­ti in­dul­gen­ci­ju: ni­ste vi pro­ta­go­ni­sti „obo­je­ne re­vo­lu­ci­je or­ga­ni­zo­va­ne na naj­po­kva­re­ni­ji na­čin”. Za­ve­li su vas ne­ki lju­di zli.

Vlast u sop­stve­noj ne­mo­ći ko­ri­sti zar­đa­le alat­ke (i vi­lju­ške) iz de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka. Pred­sed­nik nu­di „le­ko­vi­ti i bla­go­rod­ni” di­ja­log kao da mu već to­li­ko pu­ta ni­je re­če­no da kao „pred­met­na in­sti­tu­ci­ja” ni­je nad­le­žan.

Uve­ren da će po­bu­nje­noj jav­no­sti od­u­ze­ti ini­ci­ja­ti­vu, pred­sed­nik u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci or­ga­ni­zu­je kon­tra­ju­bi­lej obe­le­ža­va­nja 190 go­di­na Sre­tenj­skog usta­va. Po­zvao je i kan­di­da­ta za dvoj­ni­ka Mi­tra Mi­ri­ća da mu pred na­ro­dom tran­spor­to­va­nim auto­bu­si­ma iz Re­pu­bli­ke Srp­ske pe­va „Ne mo­že nam ni­ko ni­šta”.

Sve u istom da­nu u ko­jem su u Kra­gu­jev­cu dr­žav­ni pra­znik Sre­te­nje sla­vi­li stu­den­ti ko­ji su ka me­stu do­no­še­nja Sre­tenj­skog usta­va ep­ski pe­ša­či­li iz tri prav­ca: No­vog Sa­da i Be­o­gra­da, Ni­ša, iz No­vog Pa­za­ra, Kra­lje­va, Uži­ca i Čač­ka.

Dve uz­ne­mi­ru­ju­će bol­no raz­li­či­te ener­gi­je. Pla­će­ni do­bro­volj­ci od­ra­di­li su u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci po­sao ko­ji im je do­de­ljen. U Kra­gu­jev­cu dir­lji­va, de­ce­ni­ja­ma ne­vi­đe­na kon­cen­tra­ci­ja su­za ra­do­sni­ca, osme­ha i sa­bor­na ti­ši­na za žr­tve no­vo­sad­ske nad­stre­šni­ce.

Pred­sed­nik de­li Sr­bi­ju kao što je ne­ka­da Bo­ris Ta­di­će de­lio ra­di­ka­le. Ume­sto da ih usit­ni, na­mah je do­bio na­pred­nja­ke ko­ji će mu do­ći gla­ve. Ta­ko i ak­tu­el­ni pred­sed­nik. Dok jav­nost po­ku­ša­va da uve­ri da ima ve­ći­nu i da ra­ste broj onih ko­ji su na nje­go­voj i stra­ni Sr­bi­je, efi­ka­sno re­gru­tu­je pro­tiv­ni­ke.

Po­ku­ša­va pred­sed­nik da de­lu­je po­mi­ri­telj­ski, da „sa­ču­va ovu de­cu”, ali ne mo­že da spre­či da iz nje­ga po­ku­lja omraz pre­ma svi­ma ko­ji druk­či­je mi­sle. Mo­gu sa­mo da pret­po­sta­vim ko­li­ko ne­u­tral­nih pre­đe na stra­nu stu­de­na­ta ka­da ču­je da on nji­ho­vo špar­ta­nje Sr­bi­jom po­re­di s Mu­so­li­ni­je­vim mar­šem na Rim. Ko­li­ko lju­di iz­ner­vi­ra kad u Ba­nja­lu­ci an­dri­ćev­ski kon­sta­tu­je da „do­đu vre­me­na ka­da ta­log i mulj is­pli­va­ju na po­vr­ši­nu”.

Je­žio sam se po­sma­tra­ju­ći du­gu ko­lo­nu ko­ja zmi­jo­li­ko vi­ju­ga kroz Šu­ma­di­ju pre­ma Kra­gu­jev­cu uz zvu­ke „Ta­mo da­le­ko”. Ko­li­ko je ba­ha­to­sti i je­zu­it­skog ci­ni­zma neo­p­hod­no da bi se ta ko­lo­na po­re­di­la sa mar­šem osni­va­ča fa­ši­zma? Ko­li­ko po­li­tič­ke za­sle­plje­no­sti i nad­me­ne osi­o­no­sti tre­ba da bi se stu­den­ti i sve one de­se­ti­ne hi­lja­da lju­di ko­ji su im se pri­dru­ži­li opi­sa­li kao „ta­log i mulj”?

Vo­đen na­ka­rad­nim uve­re­njem da su on i oni ko­ji ga sle­de je­di­ne pa­tri­o­te, pred­sed­nik ne vi­di istin­ski pa­tri­o­ti­zam omla­di­ne. Stu­den­ti su po­vra­ti­li do­sto­jan­stvo za­sta­vi mno­go vi­še ne­go bi­ro­krat­sko pro­gla­ša­va­nje Da­na za­sta­ve. Oni, sem zah­te­va za prav­du, isti­nu i od­go­vor­nost, po­no­sno ši­re na­ci­o­nal­ni za­nos. Kli­ču Ko­so­vu i Me­to­hi­ji u okvi­ri­ma Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, nig­de ni­su po­mi­nja­li ot­ce­plje­nje Voj­vo­di­ne ko­je im se ma­ni­pu­la­tiv­no pri­pi­su­je.

Pred­sed­nik sve to vi­di, pri­zna­je da mu se to­kom tri me­se­ca od po­čet­ka blo­ka­da ski­nuo osmeh s li­ca, ali na­sta­vlja po sta­rom. Po­na­ša se kao is­klju­či­vi po­kro­vi­telj svo­jih, kao pa­stir na­pred­njač­kog sta­da, a ne kao ne­ko ko­me Ustav pro­pi­su­je da sa­bi­ra i lju­de ko­ji po­li­tič­ki ne mi­sle isto, ali su oda­ni svo­joj dr­ža­vi i na­ro­du. Pred­sed­nik se­be pro­gla­ša­va ne­na­dle­žnim za funk­ci­ju ko­ju ima.

Dok „15 mi­nu­ta ti­ši­ne” ne­de­lja­ma sa­bi­ra­ju ovu ze­mlju, vlast je de­li. Pro­vo­ka­tiv­no se dr­ži ove­šta­le man­tre i ne pra­vi raz­li­ku iz­me­đu do­ve­de­nih i do­bro­volj­no oku­plje­nih. Ne bih se ba­vio ti­me ko­li­ko je lju­di bi­lo u Srem­skoj Mi­tro­vi­ci, a ko­li­ko u Kra­gu­jev­cu. Sva­ko je to le­po mo­gao da vi­di go­lim okom, sem ako mu ni­je re­če­no da vi­še ve­ru­je pred­sed­ni­ku ne­go sop­stve­nim oči­ma.

 „Da li mi mo­že­mo da do­ve­de­mo i 200.000 lju­di i vi­še? Mo­že­mo”, po­ru­ču­je on. „Po­seb­no sa­da, jer se i klat­no be­sa pre­o­kre­nu­lo i oti­šlo na dru­gu stra­nu, sa­da je mo­ral ne­u­po­re­di­vo sna­žni­ji na ovoj stra­ni. Za­to što su lju­di do­sta si­ti sve­ga, si­ti su blo­ka­da, si­ti su mal­tre­ti­ra­nja, si­ti su dr­ža­nja lek­ci­ja, si­ti su uni­šta­va­nja i uru­ša­va­nja dr­ža­ve.” Ne sa­mo da vlast pre­bro­ja­va „u gla­vu”, već ima pre­ci­zne mer­ne in­stru­men­te ko­li­či­ne i vla­sni­štva be­sa po gla­vi sta­nov­ni­ka.

Pred­sed­nik i da­lje pra­vi dve Sr­bi­je. Pr­va je kal­ku­li­san i sra­ču­nat po­ku­šaj da se pod­stak­ne omraz pre­ma ig­man­skim mar­še­vi­ma po pro­mr­zloj Sr­bi­ji. Dru­ga je vra­ti­la ose­ćaj za­jed­ni­štva, ba­rem u ve­li­koj gru­pi lju­di ko­ja omla­di­nu hra­bri i po­dr­ža­va.

Na jed­noj stra­ni Sr­bi­ja usto­li­če­na u auto­kra­ti­ji i ce­men­ti­ra­na ko­rup­ci­jom. Na dru­goj zah­te­vi za po­vra­tak ljud­sko­sti, ko­mu­ni­ka­ci­ji i zbli­ža­va­nju uz po­što­va­nje po­li­tič­ke nor­mal­no­sti, ver­skih i dru­gih slo­bo­da, lju­ba­vi i po­ro­di­ce. Ta Sr­bi­ja je spon­ta­na, mla­da­lač­ki iskre­na i pu­na im­pre­siv­ne od­luč­no­sti da se ne od­u­sta­ne dok se zah­te­vi stu­de­na­ta ne is­pu­ne.

Dok bo­dri se­be ne­spo­so­ban da na­đe an­ti­dot ra­stu­ćem ne­za­do­volj­stvu, pred­sed­nik tvr­di da je mo­ral sa­da ne­u­po­re­di­vo sna­žni­ji na nje­go­voj stra­ni. Ne že­li da vi­di ka­ko iz­ne­na­đu­ju­će br­zo gu­bi ve­ći­nu. Klat­no ide na dru­gu stra­nu.

Ima je­dan vi­deo-sni­mak ko­ji dir­lji­vo po­tvr­đu­je da je ova ze­mlja po­sle de­ce­ni­ja sve­ko­li­kog za­ga­đe­nja po­li­ti­ke i dru­štva kro­či­la u is­po­ve­da­o­ni­cu vo­đe­na po­tre­bom za ve­li­kom ka­tar­zom. Dvo­ji­ca de­ča­či­ća, re­kao bih od šest-se­dam go­di­na, do­vla­če na iz­lo­ka­ni ma­ka­dam gra­nu. „Šta ra­di­te?”, pi­ta glas u po­za­di­ni. „Blo­ki­ra­mo put. Ho­će­mo da bu­de­mo stu­den­ti.”

Ka­kvu to ener­gi­ju ši­re po­bu­nje­ni mla­di kad po­sta­ju pri­mer za ugled de­ča­ci­ma ne­gde u unu­tra­šnjo­sti Sr­bi­je, ko­ja je do­sko­ra bi­la her­me­tič­ki za­tvo­re­na, ko­ja je slu­ša­la Acu Lu­ka­sa i Je­le­nu Kar­le­u­šu, kli­ca­la pred­sed­ni­ku, hva­li­la vlast i po­ne­kad pso­va­la bo­ga? Ka­ko se do­go­di­lo da pre tri de­ce­ni­je idol mla­dih bu­de Ar­kan, a da sa­da to bu­du stu­den­ti?

Ot­por ko­ji je vlast po­kre­nu­la pro­tiv se­be je auten­ti­čan. Pred­sed­ni­kov i bes onih ko­ji su „si­ti blo­ka­da i mal­tre­ti­ra­nja” je pro­pa­gand­na iz­mi­šljo­ti­na. Ne­ko tre­ba da je slep kod oči­ju da ne vi­di ra­dost de­ce, mla­dih, onih sred­njih go­di­na i sta­ri­na ko­ji su odu­še­vlje­no do­če­ki­va­li stu­den­te svu­da to­kom nji­ho­vog pu­ta i iz­no­si­li im iz ku­ća sve što su ima­li. Iz­la­zi­la su da ih po­zdra­ve i se­la ko­ja mo­žda i ne­ma­ju stu­den­ta.

Ge­ne­ra­ci­je sta­ri­jih po­no­sne su na svo­ju de­cu. Mla­di su po­no­sni na ro­di­te­lje i pen­zi­o­ne­re ko­ji su od­lu­či­li da sta­nu uz njih. Po­no­sni smo na sto­ti­ne tak­si­sta ko­ji su omla­din­ce bes­plat­no vra­ća­li do­mo­vi­ma, iako se to po re­žim­skim me­di­ji­ma sram­no pre­ćut­ki­va­lo.

Sr­bi­ja se pro­bu­di­la. Ni­je to vi­še „krug dvoj­ke”, ka­ko je pred­sed­nik pe­žo­ra­tiv­no po­ku­ša­vao da lo­ka­li­zu­je svo­je po­li­tič­ke pro­tiv­ni­ke. Po­ka­zu­je se da ni­smo pot­pu­no otu­pe­li u dru­štvu ko­jeg se sti­di­mo. Pre­pla­ve nas ose­ća­nja za ko­ja smo mi­sli­li da su ne­sta­la. Raz­me­nju­je­mo re­či uza­jam­ne po­dr­ške.

Da­nas smo po­no­sni na Sr­bi­ju. Bo­lji smo lju­di. Vi­di­mo dru­ge, obra­ća­mo im se. Pi­ta­mo da li im tre­ba po­moć. Uči­mo se vred­no­sti­ma ko­je su go­di­na­ma bi­le uru­ša­va­ne. Ve­ru­je­mo i na­da­mo se bo­ljem.

U kri­znim vre­me­ni­ma po­ka­za­lo se ko­li­ko ima do­brih lju­di. Po­li­ti­ča­ri su iz njih iz­vla­či­li zlo, stu­den­ti do­bro­tu. Ta­ko su i za­slu­ži­li op­šte uva­ža­va­nje i po­što­va­nje ka­kvo ov­de ko­lek­tiv­no ni­ko ni­je imao valj­da od vre­me­na gim­na­zi­ja­la­ca s po­čet­ka 20. ve­ka.

Ne­ma te si­le ko­ja će uga­si­ti va­tru ko­ja mo­že da po­sta­ne več­ni pla­men. Do­sta vi­še splet­ka­ro­ških po­de­la.