Pet činjenica u prilog Republici Srpskoj

Sud BiH je za 26. februar najavio izricanje prvostepene presude (one na koju postoji pravo žalbe i koja samim tim nije pravosnažna) predsedniku Republike Srpske Miloradu Dodiku i vršiocu dužnosti direktora „Službenog glasnika Republike Srpske” Milošu Lukiću povodom optužbi da su izvršili krivično delo nepoštovanje odluka visokog predstavnika. Tim povodom u široj javnosti, naročito u Srbiji i Srpskoj, pojavile su se teze da je ovo suđenje Republici Srpskoj i prekrajanje Dejtonskog sporazuma. 
Da su pomenute teze s pravne tačke gledišta opravdane, govore sledeće činjenice. Prvo, u pomenutom sudskom postupku sudi se za krivično delo koje nije doneo zakonodavni organ BiH predviđen Dejtonskim mirovnim sporazumom i Ustavom BiH – Parlamentarna skupština BiH, već je odluku o postojanju pomenutog krivičnog dela nametnuo (bolje rečeno oktroisao) visoki predstavnik. 
Drugo, time je povređen aneks 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma, koji jasno predviđa nadležnosti visokog predstavnika, prema kojima je on zamišljen kao „posrednik” u civilnoj primeni aneksa 10, a ne kao „invazivna strana” koja poseduje sve tri grane vlasti i tako krnji suverenitet BiH. 
Treće, aneksom 10 jasno je i nedvosmisleno uređen način izbora visokog predstavnika u BiH – njega imenuje Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija (SB UN), adekvatnom rezolucijom. 
Kristijan Šmit je jedini visoki predstavnik koji nije izabran rezolucijom SB UN, niti saglasnošću njenih članica, čime je, pravno posmatrano, njegov izbor u potpunosti nelegalan. 
Četvrto, čak ni Sud BiH nije dejtonska niti ustavna kategorija u BiH. Pomenuti organ nije predviđen Dejtonskim mirovnom sporazumom niti Ustavom BiH, a nije osnovan ni konsenzusom tri konstitutivna naroda u BiH – Srba, Hrvata i Bošnjaka – već odlukom tadašnjeg visokog predstavnika Volfganga Petriča, koji je svoj intervencionizam takođe vršio na nelegalan način – mimo ovlašćenja koja su mu dodeljena aneksom 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma. 
Peto, Dejtonskim sporazumom je sudska vlast predviđena samo na nivou Republike Srpske i Federacije BiH. 
Istovremeno, aneks 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma potpisala je upravo Republika Srpska, volens nolens subjekt međunarodnog prava. 
Stoga, u danima pred nama, izuzetno je važno pokazati jedinstvo srpskog naroda. 
Krivično delo ni Visoki predstavnik u BiH ne postoje jer nisu „proizvod” zakonodavnog tela BiH niti rezolucije SB UN. 
Jedino što postoji je predsednik Republike Srpske, kao dejtonska i ustavna kategorija. Stoga je ishod presude za svakog prosečnog pravnika više nego jasan. 
Ipak, ona po ko zna koji put u BiH ne zavisi od prava već od politike. A od njenog ishoda zavisi održivost dejtonske Bosne i Hercegovine.

*Asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista