Štitonoša prohujale epohe

Jedna šahovska epoha, najdramatičnija i najslavnija, zaključena je 27. februara, odlaskom svog poslednjeg aktera, Borisa Vasiljeviča Spaskog (1937-2025). Nije dan smrti desetog svetskog prvaka promenio istoriju. Šah se odavno rastao od te prohujale epohe, grabeći ka dobu u kojem računari zasenjuju šarm i značaj ličnosti, ali ovo su dani kada se ceo svet možda i poslednji put podseća onih koji su drevnoj igri dali dotle neslućeni značaj.

I na Borisa Vasiljeviča je svet odavno zaboravio. Njegova šahovska zvezda je najblistavije sjala do pobede nad Tigranom Petrosjanom u revanš-meču 1969, a zatim je usledio trogodišnji period koji je nazvao najtežim u karijeri. Tada se osećao usamljenim pod teretom krune i očekivanja sovjetske vlasti, u čije se okvire nikada nije potpuno uklapao, govoreći za sebe da je ruski nacionalista i monarhista. Posle gubitka titule 1972. usledio je veliki pad. Za šah je bilo sve manje vremena i želje, a od početka milenijuma došle su i teške zdravstvene nevolje. O Borisu Spaskom se govorilo sve manje.

Rođen 30. januara 1937. u tadašnjem Lenjingradu, Spaski je (poput mnogih velikih šahista) rano ostao bez oca, a zatim je uz podršku majke našao posleratno utočište u svetu sporta: atletika (skok u vis), odbojka, šah ... Univerzalni talenat slobodne misli – van table i za njom – lako se probijao i nekako obilazio stroge državne okvire, ali bez „ubilačkog instinkta” u usmerenosti ka cilju.

Šarmantan, duhovit, džentlmen – govorio je da lakše igra protiv prijatelja nego u atmosferi napetosti. Prvi meč za prvaka sveta izgubio je od Petrosjana 1966. sa 4:3, uz 17 remija, a u revanšu je 1969. slavio 12,5:10,5, ovoga puta sa više fleksibilnosti u igri i dinamike od svog prethodnika.

Boris Spaski je jedan od mnogih „jednokratnih” svetskih prvaka, ali za razliku od drugih, čiji je značaj bivao umanjen gubitkom titule, njegovo mesto u istoriji obeleženo je upravo porazom u „Meču stoleća”, 1972.

Igrom slučaja, današnja „Politikina” šahovska strana nosi broj 1972, broj godine u kojoj je šah definitivno postao igra miliona, a honorari šahovskih profesionalaca se ustostručili. Priznanja za to se redovno pripisuju Bobiju Fišeru, njegovim istorijskim pobedama nad Tajmanovom (6:0), Larsenom (6:0) i Petrosjanom (6,5:2,5), kao i političkom značaju meča u jeku Hladnog rata, ali veliki deo zasluga pripada i štitonoši Fišerovog trijumfa Borisu Spaskom.

Tri puta je u Rejkjaviku prihvatao hirovite poteze američkog genija: da se odloži početak, da ne dođe da drugu partiju i da treću počnu u zatvorenoj sali, daleko od televizijskoh kamera. Tri puta su mu sovjetske vlasti žestoko zamerile zbog toga, ali Spaski je video u svom protivniku silu koja menja svetski šah i pristao je na sve.

Pre meča je vodio u međusobnim susretima sa 3:0, zatim dobio prvu partiju zbog Fišerov neobične avanture lovcem i odmah drugu kontumacijom. Potom je izgubio pet od narednih osam partija i meč sa 12,5:8,5, a posle Fišerove spektakularne pobede u šestoj partiji aplaudirao mu je na otvorenoj sceni. Takvo poštovanje prema rivalu nije bilo i neće biti viđeno u mečevima za titulu svetskog prvaka.

Od poraza u Rejkjaviku šahovska zvezda Spaskog je brzo gasla. Imao je peh da mu glavni rivali u karijeri budu Talj, Fišer i Karpov na vrhuncima svojih moći, a nije imao Korčnojevu nezasitu želju da pobeđuje do kraja života. Kod kuće „stavljen na led”, emigrirao je u Francusku 1976, gde je živeo mirno sa trećom suprugom i trećim detetom, uživajući u tenisu više nego u šahu.

Iznenadnim Fišerovim povratkom 1992, posle dve decenije samoizgnanstva, Spaski je dobio poklon kakvom se niko nije nadao: ponudu da sa njim odigra meč na Svetom Stefanu i u Beogradu, za pet miliona dolara. Posle svega što je izgubio 1972, trećina tog fonda, namenjena poraženom (10:5, uz 15 remija), omogućila mu je život kakav je voleo.

Dva drastično različita životna puta završena su krajnje različito, kako su i tekla. Uvek beskompromisan i nepotkupljiv, Fišer je platio visoku cenu zbog igranja u SR Jugoslaviji pod sankcijama. Zarobljen je u Japanu 2004, sa zahtevom SAD da im bude isporučen i procesuiran. Tada se Spaski, već ozbiljno načetog zdravlja, pismom obratio predsedniku SAD Džordžu Bušu:

„Ja sam učinio isto krivično delo. Stavite me u istu zatvorsku ćeliju sa Bobijem Fišerom i dajte nam šahovsku tablu!”.