Штитоноша прохујале епохе

Једна шаховска епоха, најдраматичнија и најславнија, закључена је 27. фебруара, одласком свог последњег актера, Бориса Васиљевича Спаског (1937-2025). Није дан смрти десетог светског првака променио историју. Шах се одавно растао од те прохујале епохе, грабећи ка добу у којем рачунари засењују шарм и значај личности, али ово су дани када се цео свет можда и последњи пут подсећа оних који су древној игри дали дотле неслућени значај.

И на Бориса Васиљевича је свет одавно заборавио. Његова шаховска звезда је најблиставије сјала до победе над Тиграном Петросјаном у реванш-мечу 1969, а затим је уследио трогодишњи период који је назвао најтежим у каријери. Тада се осећао усамљеним под теретом круне и очекивања совјетске власти, у чије се оквире никада није потпуно уклапао, говорећи за себе да је руски националиста и монархиста. После губитка титуле 1972. уследио је велики пад. За шах је било све мање времена и жеље, а од почетка миленијума дошле су и тешке здравствене невоље. О Борису Спаском се говорило све мање.

Рођен 30. јануара 1937. у тадашњем Лењинграду, Спаски је (попут многих великих шахиста) рано остао без оца, а затим је уз подршку мајке нашао послератно уточиште у свету спорта: атлетика (скок у вис), одбојка, шах ... Универзални таленат слободне мисли – ван табле и за њом – лако се пробијао и некако обилазио строге државне оквире, али без „убилачког инстинкта” у усмерености ка циљу.

Шармантан, духовит, џентлмен – говорио је да лакше игра против пријатеља него у атмосфери напетости. Први меч за првака света изгубио је од Петросјана 1966. са 4:3, уз 17 ремија, а у реваншу је 1969. славио 12,5:10,5, овога пута са више флексибилности у игри и динамике од свог претходника.

Борис Спаски је један од многих „једнократних” светских првака, али за разлику од других, чији је значај бивао умањен губитком титуле, његово место у историји обележено је управо поразом у „Мечу столећа”, 1972.

Игром случаја, данашња „Политикина” шаховска страна носи број 1972, број године у којој је шах дефинитивно постао игра милиона, а хонорари шаховских професионалаца се устостручили. Признања за то се редовно приписују Бобију Фишеру, његовим историјским победама над Тајмановом (6:0), Ларсеном (6:0) и Петросјаном (6,5:2,5), као и политичком значају меча у јеку Хладног рата, али велики део заслуга припада и штитоноши Фишеровог тријумфа Борису Спаском.

Три пута је у Рејкјавику прихватао хировите потезе америчког генија: да се одложи почетак, да не дође да другу партију и да трећу почну у затвореној сали, далеко од телевизијскох камера. Три пута су му совјетске власти жестоко замериле због тога, али Спаски је видео у свом противнику силу која мења светски шах и пристао је на све.

Пре меча је водио у међусобним сусретима са 3:0, затим добио прву партију због Фишеров необичне авантуре ловцем и одмах другу контумацијом. Потом је изгубио пет од наредних осам партија и меч са 12,5:8,5, а после Фишерове спектакуларне победе у шестој партији аплаудирао му је на отвореној сцени. Такво поштовање према ривалу није било и неће бити виђено у мечевима за титулу светског првака.

Од пораза у Рејкјавику шаховска звезда Спаског је брзо гасла. Имао је пех да му главни ривали у каријери буду Таљ, Фишер и Карпов на врхунцима својих моћи, а није имао Корчнојеву незаситу жељу да побеђује до краја живота. Код куће „стављен на лед”, емигрирао је у Француску 1976, где је живео мирно са трећом супругом и трећим дететом, уживајући у тенису више него у шаху.

Изненадним Фишеровим повратком 1992, после две деценије самоизгнанства, Спаски је добио поклон каквом се нико није надао: понуду да са њим одигра меч на Светом Стефану и у Београду, за пет милиона долара. После свега што је изгубио 1972, трећина тог фонда, намењена пораженом (10:5, уз 15 ремија), омогућила му је живот какав је волео.

Два драстично различита животна пута завршена су крајње различито, како су и текла. Увек бескомпромисан и непоткупљив, Фишер је платио високу цену због играња у СР Југославији под санкцијама. Заробљен је у Јапану 2004, са захтевом САД да им буде испоручен и процесуиран. Тада се Спаски, већ озбиљно начетог здравља, писмом обратио председнику САД Џорџу Бушу:

„Ја сам учинио исто кривично дело. Ставите ме у исту затворску ћелију са Бобијем Фишером и дајте нам шаховску таблу!”.