Kako dati doprinos slobodi i pravdi

U tekstovima objavljenim u „Politici” novinar Boško Jakšić uporno tvrdi da svi društveni problemi nastaju zbog nedemokratske prakse izvršne vlasti, oličene u predsedniku Vučiću, on ne razume zahteve studenata za slobodom, pravdom, istinom, jednakošću ili odgovornošću, jer su oni van njegovog vidnog polja. Ovi zahtevi predstavljaju univerzalne vrednosti i teško ćete naći pojedinca ili grupaciju koja je protiv njih, ali kad te principe ili vrednosti sagledavamo kroz praksu, videćemo ogromne razlike.

Šta konkretno taj deo studenata traži nije jasno, s obzirom na to da su im ispunjena ona četiri zahteva. Demonstranti, većina profesora i mnogi iz intelektualne „elite”, vide plenume kao oblik direktne demokratije po ugledu na atinsku, drugi tvrde da su plenumi slični komunističkim, da nisu u skladu sa demokratskim principima, jer nisu izabrani na transparentan način uz većinsku podršku.

Opozicija već dugo tvrdi da su kod nas urušene institucije zato što se predsednik meša ili preuzima poslove iz delokruga vlade. Utisak je da su ove stavove prihvatili i demonstranti. Treba odmah naglasiti da predsednik i vlada pripadaju istoj grani vlasti – izvršnoj, što je prvi uslov za razumevanje principa podele vlasti na izvršnu, sudsku i zakonodavnu. Na pitanje da li Aleksandar Vučić često preuzima poslove iz nadležnosti vlade, odgovor je da. Da li to krši princip demokratije u uslovima kada predsednica vlade Ana Brnabić izjavljuje da joj Vučić mnogo pomaže i da bez njegove pomoći ne bi mogla da reši sve probleme koje država, sticajem ružnih okolnosti, ima? Ako on to čini uz saglasnost vlade koristeći isključivo autoritet koji je dobio narodnom podrškom, kao i velikim radom i umećem, ne vidim da je pogazio narodnu volju posebno kad znamo da se neki poslovi ne mogu uspešno obaviti bez takvog autoriteta. Druga je stvar ako bi se mešao u sudsku vlast.

Pogledajmo Ameriku kao uzor zapadne demokratije, predsednik i vlada su spojeni. Predsednik kad dobije izbore formira vladu po ličnom izboru, na koju Kongres daje saglasnost. Džon Kenedi je rođenog brata postavio za ministra pravde i policije.

Ovaj naš problem oko nadležnosti može se rešiti promenom Ustava, do tada se može uputiti zahtev Ustavnom sudu za tumačenje da li se Ustav krši ili ne. Važno je da znamo kako se mogu poboljšati one univerzalne vrednosti koje studenti traže – sloboda, pravda i ostale. To se ne može postići blokadama, rušenjem državnih zgrada, galamom i bukom u skupštini, lažima, već pre svega kroz stalno poboljšanje zakona i njegovu striktnu primenu, nezavisnim tužilaštvom i sudstvom, tužbama redovnim sudovima za kršenje prava, učešćem u javnim debatama, prijavljivanjem uočenih nepravilnosti nadležnim organima, valjanim izborima i poštovanjem izbornih rezultata, pa i nenasilnim protestima. Podrazumevaju se drugačiji rad u skupštini, poštovanje etičkih kodeksa struke, poštovanje države, njenih zgrada, simbola i njenih izabranih organa.

Da pogledamo kako se ponaša deo studenata i ogromna većina njihovih profesora. Traže pravdu i odgovornost, a ne poštuju ni zakon ni pravo drugih. Već mesecima kao anarhisti blokiraju raskrsnice u najprometnijim ulicama i onemogućavaju građanima normalan život. Ne mora policija da ih nasilno uklanja sa ulica, dovoljno je da ih legitimiše, pa kod sudije za prekršaje. Vlast im sve više popušta, obezbeđuje im toalet-kućice, cisterne s vodom, čuva ih od razjarenih građana, a oni se zabavljaju i u tome ne vide ništa nemoralno.

Glasaću ubuduće za stranku koja će se obavezati da će na nasilje odgovoriti silom prava, da će kažnjavati i one koji bacaju opuške na ulici i uvesti red u skladu sa zakonom.

Oni vrše pritisak na tužilaštvo i sud, a traže pravdu. Tu je i parola „Pamtićemo ko je ćutao”. Zaista demokratski. Pozivaju učenike, ustanove, preduzeća da im se pridruže, predlažu generalni štrajk kako bi celokupan život stao... Mladi su, pa samim tim i revolucionari, ne vidi se nijedan socijalni zahtev koji bi pokrenuo radnike i običan svet, već su napravili veliku štetu sebi i drugima, vreme je da se zaustave.

Ono što me posebno odbija od ovih protesta jeste način kako se žale žrtve tragedije – na najprometnijim raskrsnicama i tako namerno maltretiraju veliki broj ljudi. Ko je to radio, da li je to u narodnoj tradiciji?

Zbog mladosti ne osuđujem toliko studente, koliko rektora, rektorski kolegijum, dekane, koji se udvaraju studentima, nemaju hrabrost da kažu istinu, da studenti nemaju pravo da čine blokade fakulteta, da vrše nasilje prema onima koji bi da uče i predaju, da nemaju pravo da zaprečavaju ulice. Nikako da se sete da su pedagozi i da bi trebalo da se ponašaju u skladu s etikom struke. Posle svega ovog, kao i onog što su javno izgovorili neki profesori, tužan sam i više ne mislim o našim fakultetima onako kako sam mislio do juče.

Radoje Milosavljević,

Beograd