Krah zapadnog savezništva

Da, Amerika je sada neprijatelj Evrope, glasi naslov nedavnog zajedničkog teksta kolumniste uglednog časopisa „Forin polisi” i profesora međunarodnih odnosa sa Harvarda. 
Sasvim je moguće da 2025. u istoriji bude upisana kao prelomna godina globalnih odnosa i početak kraha bezbednosne arhitekture Zapada uspostavljene posle kraja Drugog svetskog rata. Amerika odustaje od uloge čuvara savezništva slobodnih tržišta i slobodnih ljudi, a Donald Tramp pritiska Kijev nudeći ustupke Moskvi – koje će Ukrajinci plaćati. 
Prezir koji Tramp otvoreno iskazuje prema Evropi u dramatičnom je kontrastu s vizijama transatlantskog partnerstva njegovih prethodnika kojima je političko, ekonomsko i vojno zajedništvo bilo prioritetno. On agresivno ignoriše liberalne vrednosti, pravila, međunarodne institucije, multilateralna okupljanja, čak i elementarnu etikeciju. 
U prvom mandatu pokazivao je averziju prema partnerima. Bivšu britansku premijerku Terezu Mej nazivao je budalom, a Angelu Merkel glupom. Ne krije afinitet prema Vladimiru Putinu, a lidera Ukrajine sasvim nediplomatski opisuje kao „diktatora”, koga bi da eliminiše iz političkog života. 
Volodimira Zelenskog i lidere Evrope nadmeno, nipodaštavajuće i uvredljivo izbacuje iz mirovnih pregovora o Ukrajini, a maksimum Trampovih ustupaka bio bi da od njih napravi prisutne svedoke budućih pregovora koje će voditi s Putinom. Poruka je brutalna: vi se ni za šta ne pitate, pa ni za rat koji se vodi na vašem kontinentu. 

​Priznanjem da Moskva ima „adute u ruci” – petinu ukrajinske teritorije koju je okupirala – Tramp omogućava Putinu da u mirovne pregovore uđe siguran da će zadržati deo onoga što je u ratu osvojio. Zašto bi se Tramp tome protivio dok želi da preuzme Grenland, nagoveštava da bi ponovo mogao da okupira zonu Panamskog kanala, misli da bi Kanada trebalo da se odrekne nezavisnosti i planira da protera Palestince iz Gaze kako bi pojas pretvorio u rivijeru Mediterana? 
Svrstavajući se uz agresora kao niko u bizu 250 godina američke istorije, Tramp je u Beloj kući postavio zamku Zelenskom i pred kamerama mu održao nezapamćeno oštru lekciju. „Kockate se s milionima života vaših ljudi, kockate se s Trećim svetskim ratom… ono što radite jeste veliko nepoštovanje prema zemlji”, zagrmeo je optužujući gosta da nije spreman za mir „ukoliko su SAD umešane”, da nije u „dobroj poziciji”. 
„Ili ćete sklopiti sporazum, ili mi izlazimo”, ucenjivački je skresao u lice Zelenskom. Posle debakla je suspendovao vojnu pomoć. 
Iako stešnjeni između Amerike i Rusije, zaprepašćeni i ljutiti Evropljani duboko su uznemireni da bi mir favorizovao Rusiju. Lideri koji su se klonili otvorenih kritika Trampa, jedinstveno su u Londonu – s izuzetkom Viktora Orbana i Roberta Fica – stali uz Zelenskog poručujući mu da znaju ko je agresor, a ko žrtva. 

U Moskvi su prezadovoljni. Zelenski je dobio ono što je zaslužio. Predstavnica za medije Ministarstva spoljnih poslova izjavila je da je bilo pravo „čudo” koliko se Tramp suzdržavao da „ne udari ovog ološa” koji je „sve vreme lagao” i optuživao Putina. 
Ogoljeno surovo se pokazuje da dok stvara novi svet, Tramp napušta tradicionalne partnere, Rusiju nagrađuje za agresiju, a šefa Kremlja izvlači iz međunarodne izolacije. Partnerima u NATO-u i EU, kao i Ukrajini, namenjuje ulogu epizodista. Direktivno im ostavlja izbor: ili da žive u iluziji o sopstvenoj važnosti suprotstavljanja Rusiji, ili da bespogovorno podrže njegov plan o prekidu rata, ili da progutaju gorku pilulu i pokupe krhotine Evrope koje bi ostale kad Amerika uskrati podršku. 
Tramp je svoj marš potčinjavanja iz geopolitičke prebacio i u finansijsku i trgovinsku ravan. Dok Moskvi nudi lukrativne poslove i sprema se da Rusiji ukine sankcije, Evropljanima uvodi carine koje prete da im godišnje odnesu 260 milijardi evra, a Kijev prisiljava na ugovor po kojem Amerikancima treba da predaju polovinu resursa retkih metala. Tvrdi da će Kijev tako otplatiti vojnu i finansijsku pomoć, ali prikriva istinu: SAD su potrošile 119 milijardi dolara, a iz Ukrajine bi da izvuku 500 milijardi. 
„Da li je Americi potrebna Evropa kao tržište? Da, ali kao saveznik to ne znam”, razočarano je konstatovao Zelenski pre nego što je Tramp, nezadovoljan nedostatkom njegove kooperativnosti, nabusito otkazao potpisivanje sporazuma i potvrdio da se ponaša u skladu sa „uzmi ili ostavi”. 
Teško da Evropljani mogu u tome da prepoznaju neki gest prijateljstva. Zaključuju da se Tramp mnogo lakše sporazumeva s vlastodršcem iz Kremlja nego sa saveznicima iz NATO-a i EU. Kao i Zelenski, ponavljaju da neće prihvatiti sporazum sklopljen iza njihovih leđa. 
Od bizarnog, ali bahatog govora potpredsednika Džej Di Vensa na minhenskoj konferenciji, do susreta šefova američke i ruske diplomatije u Rijadu, svedočimo o brzini pucanja decenijskog savezništva koje se suprotstavljalo autokratijama s Istoka. 
Emanuel Makron je u Vašingtonu hvalio Trampa u pokušaju da umilostivi njegov ego i da obezbedi da Kijev dobije čvrste garancije trajnog mira, ali Amerikanci i Evropljani nisu uspeli da se dogovore ni oko zajedničke rezolucije u UN povodom trogodišnjice rata. Prvi su izbegli da pominju „invaziju”, drugi su tražili „trenutno i bezuslovno povlačenje ruskih snaga”. 
Nije ovo prvi put da se partneri na dve obale Atlantika razilaze. Od Suecke krize 1956, Vijetnama deceniju kasnije, krize oko razmeštaja američkih raketa po Evropi osamdesetih godina prošlog veka, rata na Kosovu 1999. ili invazije Iraka 2003. Znali su Amerikanci da dejstvuju unilateralno, ali Evropljani su verovali da su SAD posvećene njihovoj bezbednosti. 
Ne više, moglo je da se zaključi kad je Tramp izjavio da će ohrabriti Rusiju da „radi šta god želi” svakoj članici NATO-a koja ne izdvaja dovoljno za odbranu. „Svako nam duguje novac”. Manje od mesec dana nakon što je predsednik položio zakletvu, SAD su saopštile da neće plaćati za očuvanje mira u Evropi. „Nećemo dozvoliti nikome da od Ujka Sema pravi Ujka Naivčinu”. 
Nije razlaz samo pitanje ravnomerne raspodele troškova odbrane. Vašington ima dovoljno haosa za izvoz. Otvoreno okuplja evroskeptične desničare, suvereniste i nacionaliste sa kojima bi da oslabi doskorašnje liberalne saveznike i da, po mogućnosti, Evropu ukalupi u Trampov MAGA slogan – „Napravimo Ameriku ponovo velikom”. 
Neprijatelj je iznutra, poručio je Vens Evropljanima kopirajući Trampovu platformu koju koristi za neviđeno osvetničke čistke federalne administracije. Nisu neprijatelji samo imigranti, već institucije demokratije, političke elite, socijalna pravda, tolerancija, mediji, obrazovani slojevi društva.
Da li će Evropljani prihvatiti kraj posleratnog poretka i odnose surove subordinacije? Ili će povratiti solidarnost i pokrenuti koordinisanu akciju na političkom, ekonomskom i vojnom planu koja bi obuzdala SAD i pokazala da Evropa ima neku snagu? 
Raspada se zapadni front. Pred liderima posustale Evrope je ozbiljan izazov: umesto da nagađaju šta bi Trampa usrećilo, morali bi da se pitaju šta da urade da bi zaštitili 450 miliona ljudi i svoj kontinent koji decenijama nije bio ovako slab. 
Što pre doskorašnji američki prijatelji shvate da kretanja unazad nema i da je stari poredak stvari prošlost, to će pre moći da se organizuju i povrate moć – jedini jezik koji pirotehničar Tramp razume. Evropljanima ostaje samo nada da će 2026, kada slede kongresni izbori na sredini predsedničkog mandata, republikanci izgubiti kontrolu nad jednim ili oba doma, pa će monarhistička vladavina američkog „Kralja sunca” početi da slabi. Rizik je da on u međuvremenu nanese neke nepopravljive štete. Nazvati danas SAD liderom slobodnog sveta postaje vrhunski cinizam.