Svi imamo teške trenutke u životu

Da bismo imali srećan život, moramo da prestanemo da tražimo da nas neko ili nešto usreći, već da to zadovoljstvo pronađemo unutar sebe, da prihvatamo one stvari koje su se dogodile ili koje se događaju, jer dokle god smo u otporu – u velikoj smo patnji. Dokle god smo u očekivanjima od drugih, opet smo u patnji, tako da najlepša stvar koju možemo da uradimo je da se okrenemo sebi, da se zapitamo šta bismo da učinimo ili uradimo kako bismo se osećali lepše, bolje, ispunjenije i zadovoljnije, istakla je u „Politikinom” podkastu „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar” Milica Stevanović, trener ličnog razvoja.

Ona je naglasila da svi imamo neke teške trenutke u životu i da se uvek tada pitamo hoćemo li to preživeti, kako možemo da prevaziđemo takve trenutke, ali i zašto je to dobro.

– Ima nekih ljudi koji nam tada kažu da moramo da vidimo širu sliku. Kada ti se dešava jedna izuzetno teška životna situacija, kojih sam ja nažalost imala nekoliko u jednom periodu svog života, ne možeš da vidiš širu sliku, ništa ti nije jasno i samo govoriš: „zašto meni” i „zašto ja”. Moje mišljenje je da je u tom trenutku potpuno u redu i da ti bude loše i da osećaš i bol, i ljutnju, i ozlojeđenost, šta god da je. Ali kada se to iskustvo završi, onda je važno da u njemu ne ostanemo, jer nam to izaziva neprestanu patnju, nego da prosto vidimo kako dalje možemo da nastavimo i da se izvučemo iz svega toga – kaže Stevanovićeva.

Ona je govorila i o važnosti rada na sebi, objašnjavajući šta to zapravo znači.

– Rad na sebi je zapravo oslobađanje sebe od svega onoga što nam se dogodilo i što nas je povredilo. Jer ako tu ideju ne preradimo i ne odradimo, onda nekako stalno ostajemo „zaglavljeni”. Da li je to neka bol, da li je to neka ljutnja, osećaj krivice, nije važno, bitno je da se suočimo sa tim. Tako da se radom na sebi oslobađamo i menjamo priču. Kada donosimo odluku, voleli bismo da se dogode dve stvari. A to je da, pošto smo doneli odluku, onda to automatski znači da treba da nam sve bude lako. A neće. Druga stvar je što bismo voleli da imamo garanciju uspeha, da će sve da se završi super i da će da bude „cveće i proleće”, da nećemo imati izazove. Međutim, doneti odluku zapravo samo znači uhvatiti se ukoštac sa nekim izazovima koje će ta odluka da donese, ali kada znamo zašto to želimo, da nešto uradimo ili da promenimo, onda će nam čak i ako ne krene sve u nekim trenucima onako kako bismo mi želeli i voleli biti lakše da prevaziđemo to. Nećemo osećati kajanje, možda ćemo biti malo razočarani… Ali opet kada imamo svoje zašto, onda nas to nekako tera nadalje, daje nam vetar u leđa – dodala je gošća našeg podkasta.

U podkastu je bilo reči i o problemima u braku, o tome treba li oprostiti prevaru…

– Da li muškarac koji se viđa sa više žena može da se promeni? Pa može, možda kroz mnogo psihoterapije posle nekoliko godina, jer postoji razlog zašto je on sa toliko žena i zašto nešto pokušava da nadomesti kroz to. Kroz sve te žene on nešto sebi dokazuje i pokazuje. A žene koje često to prihvataju su u poziciji kada su ekonomski zavisne od svog partnera i onda se stalno pitaju kako da izađu iz tog odnosa jer nemaju gde da odu i nemaju kako. Međutim, znam i radila sam edukacije sa ženama koje su ekonomski nezavisne, koje su jako uspešne, ali takođe ne izlaze iz takvog braka zbog imidža porodice. Lično mislim da prevaru ne bih oprostila, zato što je pitanje da li bih ikada više imala poverenja u svog supruga. A ako nemam poverenja u osobu koja je najvažnija u mom životu, pored moje dece, onda ja stvarno ne znam kako bi izgledao taj naš život. S druge strane, postavlja se pitanje zašto bih želela da budem u braku sa osobom koja je mene prevarila? Kakav je to čovek? Imamo dve ćerke. Puno toga bi se podiglo u meni da ne bih oprostila. Nisam sigurna da bi bilo ko trebao da oprosti – navela je Stevanovićeva.

Njen stav je da je uvek za to da ako može da se brak sačuva i da se očuva, naravno radom dvoje ljudi koji treba da potraže neko bračno savetovanje i podršku.

– Ovde treba da doneseš odluku koja će uticati na druge ljude, ne samo na tebe. Roditelji imaju veću odgovornost. Ta odgovornost nam je jednako velika i važna kao i ona kakvi smo mi u tom braku. Treba razmisliti koji su razlozi za ostajanje u braku, a koji su protiv. Sećam se da sam ja svoje roditelje molila da se razvedu jer se toliko nisu slagali da je to bilo baš teško za mene i za sestru. Oni nisu bili srećni i zadovoljni. A kad imaš dvoje nesrećnih ljudi, neispunjenih, naravno da se to „prelivalo” i na mene, na sestru, na čitavu porodicu. Možda, da su se razveli, bilo bi sve drugačije za oboje. Da bismo uopšte mogli da prihvatimo puno, moramo negde da budemo načisto sa sobom. Napisala sam knjigu koja prati put lečenja našeg unutrašnjeg deteta, odnosno kakav uticaj naše detinjstvo ima na naše odraslo doba i kako to utiče na naše odnose. To je veoma važno – naglašava Stevanovićeva.

Ona ističe da prvo treba oprostiti sebi, a onda i drugima. To je proces koji traje, često godinama.

– Vrlo je važno shvatiti da opraštanje nije odobravanje, nego otpuštanje, odnosno prihvatanje da nas više neke stvari ne bole i ne povređuju. Često sam krivila roditelje za loše stvari koje su mi uradili, jer sam bila „zadržana” u užasnom bolu i ogromnom besu i ljutnji prema svojim roditeljima. Tek kada sam krenula da radim na sebi shvatala sam i da su i oni imali svoje rane i svoje boli, kao i da smo negde svi žrtve žrtava. Ako smo pogrešno vaspitavani i ako su nam govorili neke rečenice poput onih: „Ćuti, tebe niko ništa nije pitao”, „Jeste, baš ti mnogo znaš”, „Samo tebe čekaju”, onda vremenom poverujemo da nemamo prava da kažemo svoje mišljenje. Zato će nam i u odraslom dobu biti jako teško da iznesemo svoje mišljenje. To će nas mnogo sputavati, između ostalog, i da postavimo neke granice – navela je Stevanovićeva i dodala da je bitno da nikada ne odustajemo od činjenice da zaslužujemo ljubav i poštovanje, da je jako važno da ljudi zavole sebe i da steknu samopouzdanje. Isto tako bitno je da naučimo kako možemo da se izborimo sa takozvanim energetskim vampirima.

– To su ljudi koji neprestano traže pažnju. Možda ti kreneš nešto da pričaš, ali nekako se uvek završi na njima. Na primer, kada kažeš takvoj osobi da te boli glava, ona odmah počinje da priča o svojoj glavobolji koju ima svaki dan. Najbolje je da se trudimo da imamo što manje komunikacije sa takvim osobama. Energetski vampiri nisu ljudi koji su u problemu i koji traže rešenje i pomoć. To su osobe koje samo žele da pričaju, pričaju, pričaju, da se žale i da se na tome završi. I da nađu žrtvu koja će to da sluša. I da to rade unedogled. Oni ne traže rešenje već prosto crpe našu energiju. Činjenica je da obično imamo potrebu da postavimo granicu osobama koje nekako nemaju tu granicu u odnosu prema nama. Brinemo kako će oni to da dožive ako im postavimo granicu. A bitno je da to uradimo i da ne obratimo pažnju na to kako će reagovati. Ta naša granica se neće svideti osobi koje ima koristi od našeg starog ponašanja. Ona nema više koristi od nas – kaže Milica Stevanović.

Starenje je izazovno

Za staranje Milica Stevanović kaže da je prilično izazovno.

– Ja sam jako rano ušla u perimenopauzu posle drugog porođaja koji sam jedva preživela, pa sam onda imala stres zbog problema sa mlađom ćerkom, pa sa suprugom, i to je sve naravno ostavilo trag na meni. A u ovom društvu kada stariš, kada ulaziš u perimenopauzu i menopauzu, odmah te otpisuju. Moja mama nije doživela moje godine i ja pojam starenja nekako drugačije doživljavam jer ja sam bukvalno srećna što sam živa i što starim. To je moj stav o starenju. Druga stvar je što nisam sigurna da tu postoji

Više ne rešavamo probleme „ranjene dece”

Gošća našeg podkasta podelila je sa našim gledaocima i čitaocima svoje lično iskustvo kako se izborila sa nekim od problema koji muče mnoge ljude. Kada je rodila bebu, osećala se loše, postala je, kaže, histerična i nesrećna.

– Moj muž je hteo da ode iz našeg braka u jednom momentu. Sve što nije valjalo u tom trenutku se podiglo. I onda je on rekao da mu nije lepo sa mnom i da bi možda trebalo da se razvedemo. To je bila njegova želja da izađe iz svega toga. Ali ja sam uvek za to da se brak spasava ako je to moguće. Znači, hajde da porazgovaramo sa nekim, hajde da vidimo zašto ta osoba želi da izađe iz braka ili iz veze i da li je to nešto što je rešivo. Suprug je, kada smo bili na početku braka, uvek bio suzdržan, hladan, iznad situacije. A ona mala Milica u meni je sve vreme pokušavala da reši odnos sa mamom, koja je bila emotivno nedostupna. I onda sam stalno osećala da sam manje vredna, da uvek nešto moram da uradim da bi me on primetio, odobrio, voleo. I onda kada sam krenula da radim na sebi, onda mi je to nekako bilo sve manje potrebno, jer otprilike krenula sam da radim na svom detetu, na tom odnosu sa mamom, nije više imalo to veze sa njim. Onda je i on poželeo da se menja i napreduje i tako smo očuvali brak koji je zdrav. Više ne rešavamo probleme „ranjene dece” – dodala je Stevanovićeva.

Problem sa anksioznošću

Gošća našeg podkasta se godinama borila sa anksioznošću i ozbiljnim napadima panike koji su je potpuno remetili u životu, jer je probleme gurala „pod tepih” i govorila sebi da je sve super.

– Dešavalo se da uđem u pozorište i kad dobijem onaj red u sredini, dođe mi da plačem jer znam da u svakom trenutku mogu samo da imam potrebu da izađem... A nisam imala nikome da se požalim… Anksiozne osobe uglavnom idu linijom manjeg otpora, a mislim da bi trebalo svi da potraže nekog stručnjaka i da razgovaraju. To je ključno. Ja nisam nekada mogla da izađem iz kuće. Na putu ka fakultetu sam otvarala vrata od autobusa, jer sam imala osećaj da ću da se ugušim. S druge strane, sada svi govore da su anksiozni pa se mešaju pojmovi. Treba znati da kad ste nekad uznemireni, kad vas nešto brine, to su u krajnjem slučaju negde normalne situacije. A što se tiče prave anksioznosti, potrebna je pomoć psihoterapeuta – dodaje Milica Stevanović.