Tiha i uporna borba Velike Britanije protiv Rusije

Slobodan Samardžija

Velika Britanija je rešila da se vrati svojim ekspanzionističkim korenima. I kao u doba Krimskog rata(1853‒1856), „Velike igre” (19. vek), anglo-ruskog rata (1807‒1812), pa i Prvog svetskog rata, shvatila je da joj je glavna prepreka na tom putu Rusija. Aktuelni sukob u Ukrajini koji traje već tri godine u jednom trenutku je mogao da liči na povoljnu priliku za akciju. Ali ostrvljani, vođeni urođenom arogancijom, omanuli su.

Ali to ih ne sprečava da ponovo krenu u napad. Ovaj put sankcijama. Ukratko, na meti su se ponovo našle razne ruske kompanije i pojedinci. Ukupno njih 107, unutar i izvan granica RF, a koje, kako je navedeno: „pune fondove Putinove ratne mašinerije”.

Svesni su u Vestminsteru da ova odluka dolazi u trenutku kada i Amerikanci uviđaju da će o sudbini Ukrajine ipak odlučivati u Moskvi, ali žele da sačuvaju obraz. Uostalom, upravo su oni bili glavni podstrekači „obojenih revolucija” (2004. i 2014), u ovoj ratom zahvaćenoj zemlji. Rezultat je nesreća za 45 miliona Ukrajinaca.

London, međutim, sve ubrzanije gubi nekadašnje imperijalne pozicije. Izdvajanje iz Evropske unije (2020) kao prirodne sredine i priključenje dalekoj Americi, nije donelo očekivani rezultat. Liberalni kapitalizam koji britanski krugovi i dalje zdušno podržavaju pokazao se neefikasnim u vremenima kompjuterskih društvenih mreža i otvorenih medija. Neusklađenost shvatanja po kojima je vekovima funkcionisala naša civilizacija sa onim što nam je doneo treći milenijum, pretvorila se u kočnicu opšteg napretka. Možda upravo stoga mnogi na poteze Londona danas gledaju kao na egzotiku.

Tako nekako je ocenjena i nedavna reakcija na odluku američkog predsednika Donalda Trampa da se u vođenju pregovora sa Rusijom o sudbini Ukrajine okrene pragmatičnijem razmišljanju: „London se plaši da bi to moglo da dovede do neuspeha britanske strategije obuzdavanja Moskve u kojoj kontrola nad drugom po veličini evropskom državom zauzima centralno mesto”, preneli su mediji saopštenje ruske obaveštajne službe.

Želja Britanaca da se stave na čelo onih Evropljana koji se još uvek nadaju da bi iz ukrajinske drame mogli da izvuku neku korist, posebno je podstaknuta odlukom Trampa da prihvati realnost na terenu i redukuje pomoć svoje zemlje režimu Volodimira Zelenskog. Na ostrvu su dugo bili ubeđeni da su „jedino čedo prekookeanskog saveznika”, pa im novi pragmatizam Bele kuće nikako ne prija. Ruši im vekovima ustaljen oblik ophođenja prema slabijima, a posebno prema ideološkim protivnicima. Ako nešto takvo još uopšte postoji.

Možda najbolji primer promašaja Londona je ono čuveno sklapanje stogodišnjeg sporazuma o saradnji sa Kijevom, i to u trenutku kada se svi planovi Zelenskog ruše kao kula od karata. Tzv. mirovni pregovori svode se uglavnom na to kada će gazda iz Kijeva pristati da neko u njegovo ime potpiše kapitulaciju pošto njegov pristanak i datu reč više niko ne uzima za ozbiljno. Uostalom kao ni reč ostalih Evropljana, a pogotovo ne Britanaca koji su skloni da preko noći zaborave šta su se i sa kim dogovorili.

Na ostrvu su barem u nečemu dosledni: bili su najveća imperija na svetu i to žele da budu i danas. U novim okolnostima dovoljna im je i Evropa, što su u više navrata isticali. Izlaskom iz EU ponadali su se da bi uz pomoć SAD mogli da ostvare tu nameru, ali je dolazak Trampa mnogo šta usmerio u drugom pravcu.

Vekovno nezadovoljstvo Londona zbog postojanja Velikog ruskog carstva, Sovjetskog Saveza pa i današnje novoobnovljene Rusije je vidljivo na svakom koraku, u svakom gestu. Uostalom sve druge države na kontinentu ipak su samo „obične” dok su imperije (bar u mislima nekih) večite, za sva vremena. „Trajan mir moguće je obezbediti jedino pokazivanjem snage. Zbog toga smo usredsređeni na pomoć Ukrajini, ne bi li ova zemlja došla u što povoljniju situaciju pred neminovne mirovne pregovore”, rezonuju političari u Londonu. Zaboravljaju jedino da se istom logikom vode i drugi, što se najbolje videlo nedavnim proterivanjem dvoje britanskih diplomata iz Moskve.

„London, kao i uvek, deluje kao glavni inspirator globalnih sukoba, jednako kao i pred dva svetska rata u prošlom veku”, navodi se ovim povodom u zvaničnom saopštenju ruske kontraobaveštajne službe u kojem se dodaje i da su pokušaji Britanaca da sabotiraju američke mirovne inicijative vezane za Ukrajinu sve učestaliji.

Ostrvljani su majstori za proksi ratove, sukobe preko posrednika, i to su mnogo puta do sada pokazali, pa i kod nas na Balkanu. Ipak teško je poverovati da će tako nešto moći da nametnu celom kontinentu nakon što utihnu topovi u Ukrajini.