Pejzaži u magli

Četvrt veka nakon demokratskih promena i posle serije burnih političkih događaja i obrta, Srbija se i dalje nalazi pred nekim od nerešenih glavnih problema svog međunarodnog položaja i daleko od realizacije ključnih strateških ciljeva koji obuhvataju: normalizaciju odnosa s Prištinom, izgradnju dobrih i stabilnih odnosa sa susedima i ulazak u Evropsku uniju. Sva tri cilja su međusobno povezana i od vitalnog su značaja za zemlju. Međutim, ni u jednoj od tri strateške teme sadašnja srpska vlast pod dugogodišnjim vođstvom i punom kontrolom Aleksandra Vučića ne bi mogla da dobije prelaznu ocenu. 
Ako je prvi zadatak svake države da obezbedi sopstvenu bezbednost, suverenitet i integritet, kao i da unapredi stabilnost u neposrednom okruženju, Srbija se i dalje nalazi pred iskušenjem broj jedan: pitanjem njenih Ustavom definisanih granica u kontekstu statusa Kosova. Ovaj problem je od 2008. godine odlučujuće uticao na dinamiku spoljne politike Srbije, koja je od pretežno evroatlantskog preusmerila kurs ka doktrini „četiri stuba” spoljne politike. Poslednji Briselsko-ohridski dogovor, iako dobrim delom još neprimenjen (osim kao obaveza Srbije u okviru poglavlja 35 u pregovorima s EU) predstavljao je novu koncesiju Beograda – uglavnom neuzvraćenu iz Prištine – kojom je suštinski prihvaćen međunarodni subjektivitet Kosova, iako ne i priznanje nezavisnosti. Tema statusa Kosova, a posebno zaštita srpske zajednice i kulturnog nasleđa na Kosovu, ostali su, i nakon više od decenije vođenih pregovora u okviru „dijaloga”, nerešena pitanja, koja i dalje imaju posledice na postavljanje zemlje u multilateralnom i bilateralnom kontekstu. 
Od 2012. godine, s usponom A. Vučića i vladajućeg SNS-a, dotadašnja doktrina o četiri stuba spoljne politike postepeno je u praksi preoblikovana u multivektorsko i fleksibilno traženje različitih savezništava zasnovanih na transakcionim odnosima (u popularnom žargonu definisano kao posao na temu „đe sam tu ja”). S unutrašnjim klizanjem režima ka političkoj autritarnosti nakon 2014. godine, kombinovanoj s ekonomskim liberalizmom, postojanost ciljeva u spoljnoj politici zamenjena je taktičkim ambivalentnostima. Spoljna politika Beograda tokom protekle decenije izgledala bi sasvim konfuzna i nerazumljiva, ako se nema u vidu da je njen glavni cilj bio održanje vlasti, a ne realizacija ciljeva koji odgovaraju objektivno procenjenim nacionalnim interesima. U centru međunarodnih aktivnosti Beograda nalazi se briga o kratkoročnim koristima, a u suštini obezbeđivanje načina za održanje režima. Stoga se u Parizu naručuju preskupi vojni avioni, Berlinu se nude litijumski resursi Srbije, u Pekingu se dogovaraju netransparentni ugovori pogodni za korupcionaške poslove, a u Emiratima obezbeđuje koja milijarda kredita više. 
Reinterpretacijom neposredne prošlosti, relativizacijom pitanja ulaska u EU, oscilacijama u bilateralnim odnosima sa susedima i pojedinim međunarodnim partnerima, SNS vlast je spoljnopolitički legitimitet uglavnom zasnivala na probranim ekonomskim pokazateljima i na tabloidnoj propagandi o „međunarodnim uspesima i ugledu”. Podrška „Srpskom svetu” postala je zamena za dobrosusedske odnose, a promocija stranih ulaganja zamena za stabilniji i postojaniji kurs ka evropskoj integraciji. 
Neuspesi u politici susedstva i u evropskoj integraciji Srbije su Ahilova peta naše spoljne politike koju nikakve transakcione kombinacije ne mogu da zaleče. Odnosi Beograda sa Zagrebom ili Sarajevom vratili su se praktično na nivo iz devedesetih godina prošlog veka, dok je regionalna saradnja na eks-Ju prostoru ostala zaglavljena u besplodnim debatama o lošoj prošlosti koja nikako da prođe. Kratkotrajnost inicijativa poput „Otvorenog Balkana” pokazale su granice autonomnih spoljnopolitičkih koraka u uslovima kad ne postoji dublja i šira međunarodna podrška. 
Sve rigidniji geopolitički kontekst, koji je posledica konfrontacije između najuticajnijih međunarodnih činilaca – velikih sila, smanjio je potencijal srpske politike da iz pozicije „vojne neutralnosti” i politike ambivalentnosti izvlači neke ozbiljnije rezultate. Proširenje EU, a posebno širenje NATO-a na susedstvo Srbije (od osam suseda Srbije, čak sedam su članovi NATO-a), ograničio je manevarski prostor Beograda da spoljnopolitičku ambivalentnost izvozi u neposredno susedstvo. Ostaje otvoreno pitanje u kojoj meri je doktrina „vojne neutralnosti” imala za uzgrednu posledicu stvaranje neke vrste geopolitičkog žarišta i potencijalnih kriza u „vannatovskom” trouglu Beograd–Sarajevo–Priština. Ozbiljnost kriza na ovom prostoru ipak je u velikoj meri ograničena prisustvom trupa NATO-a na Kosovu i Eufora u BiH. 
Gubitak jasne proevropske orijentacije u unutrašnjoj i spoljnoj politici Beograda (čemu je, treba istaći, doprinelo i stanje u samoj EU) vodio je ka promenama u traženju potencijalnih savezništava – od Berlina i Pariza ka Vašingtonu... od Moskve ka Pekingu – uz Budimpeštu ili Abu Dabi kao usputne stanice. Jačanje odnosa s Moskvom ili Pekingom nužno je dovodilo u pitanje ozbiljnost orijentacije Beograda ka Briselu ili Vašingtonu – kao i obrnuto. Spisak devet država s kojima je Srbija potpisala sporazume o strateškom savezništvu (Kina, Francuska, Italija, Rusija, Azerbejdžan, UAE, Grčka, Mađarska, Egipat) ili sporazumi o slobodnoj trgovini s Kinom i Evroazijskom unijom jasno ilustruju trend otklona od smera ka EU i o spoljnopolitičkoj diversifikaciji koja ostavlja utisak strateškog lutanja. 
Tradicionalni problem srpske diplomatije i dalje se suštinski svodi na nepostojanje dugoročnih saveznika, odnosno savezništva (što je u suštini EU), koji su za manju zemlju u burnim međunarodnim okolnostima često ključni faktor. S ratom u Ukrajini, kao i promenama u spoljnoj politici SAD nakon dolaska Trampove administracije, ambivalentna spoljna politika Beograda našla se pred dodatnim iskušenjima. Da li smo iskreni Evropljani u čijem srcu gori večna ljubav za Rusiju ili možda ipak samo flertujemo s Moskvom, a u stvari sanjamo o osvajanju evropskih srca i stabilnom braku, ili smo naprotiv, zagovornici slobodne geopolitičke ljubavi u čijim srcima ima mesta i za Vašington, Peking, Baku, kao i za mnoge druge – to više ni glavni državni kombinator i njegova desna ruka koja kormilari Ministarstvom spoljnih poslova ne bi sa sigurnošću mogli da objasne. 
Odlukom da Srbija ostane jedina zemlja u Evropi koja se nije pridružila sankcijama EU prema Rusiji Beograd je suštinski odustao – bar za dogledno vreme – od pregovora o proširenju s EU i orijentisao se na politiku „ni tamo ni ovamo”, odnosno svuda i sa svakim pomalo. Ovo nije promenila ni parola o „ulasku Srbije u EU kao strateškom cilju”, ili o 2026/2027. godini kao kritičnom datumu. Od kada se u igri muzičkih stolica stolica jedna stolica pred našim očima raspolutila – jer se Vašington pod Trampom i Brisel s Ursulom fon der Lajen, Makronom i Mercom taktički i strateški razilaze – Beograd se našao u novoj dilemi izbora, koju će verovatno pokušati da rešava na dosadašnji način: kratkoročnim procenama o tome čijom bi podrškom mogao da napravi još po neku transakciju i novi krug vrteške na vlasti. Međutim, nikakva fleksibilna i transakciona spoljna politika ne može da zameni „tvrde činjenice” poput geografije (potreba uklapanja u regionalni kontekst) i geopolitičkog okruženja (potreba uklapanja u evropske okvire). 
Stoga ostaje pitanje koliko taktička ambivalentnost, koja je postala glavna karakteristika spoljne politike Beograda, može da predstavlja zamenu za stratešku postojanost.

*Predsednik Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista