Пејзажи у магли

Четврт века након демократских промена и после серије бурних политичких догађаја и обрта, Србија се и даље налази пред неким од нерешених главних проблема свог међународног положаја и далеко од реализације кључних стратешких циљева који обухватају: нормализацију односа с Приштином, изградњу добрих и стабилних односа са суседима и улазак у Европску унију. Сва три циља су међусобно повезана и од виталног су значаја за земљу. Међутим, ни у једној од три стратешке теме садашња српска власт под дугогодишњим вођством и пуном контролом Александра Вучића не би могла да добије прелазну оцену. 
Ако је први задатак сваке државе да обезбеди сопствену безбедност, суверенитет и интегритет, као и да унапреди стабилност у непосредном окружењу, Србија се и даље налази пред искушењем број један: питањем њених Уставом дефинисаних граница у контексту статуса Косова. Овај проблем је од 2008. године одлучујуће утицао на динамику спољне политике Србије, која је од претежно евроатлантског преусмерила курс ка доктрини „четири стуба” спољне политике. Последњи Бриселско-охридски договор, иако добрим делом још непримењен (осим као обавеза Србије у оквиру поглавља 35 у преговорима с ЕУ) представљао је нову концесију Београда – углавном неузвраћену из Приштине – којом је суштински прихваћен међународни субјективитет Косова, иако не и признање независности. Тема статуса Косова, а посебно заштита српске заједнице и културног наслеђа на Косову, остали су, и након више од деценије вођених преговора у оквиру „дијалога”, нерешена питања, која и даље имају последице на постављање земље у мултилатералном и билатералном контексту. 
Од 2012. године, с успоном А. Вучића и владајућег СНС-а, дотадашња доктрина о четири стуба спољне политике постепено је у пракси преобликована у мултивекторско и флексибилно тражење различитих савезништава заснованих на трансакционим односима (у популарном жаргону дефинисано као посао на тему „ђе сам ту ја”). С унутрашњим клизањем режима ка политичкој аутритарности након 2014. године, комбинованој с економским либерализмом, постојаност циљева у спољној политици замењена је тактичким амбивалентностима. Спољна политика Београда током протекле деценије изгледала би сасвим конфузна и неразумљива, ако се нема у виду да је њен главни циљ био одржање власти, а не реализација циљева који одговарају објективно процењеним националним интересима. У центру међународних активности Београда налази се брига о краткорочним користима, а у суштини обезбеђивање начина за одржање режима. Стога се у Паризу наручују прескупи војни авиони, Берлину се нуде литијумски ресурси Србије, у Пекингу се договарају нетранспарентни уговори погодни за корупционашке послове, а у Емиратима обезбеђује која милијарда кредита више. 
Реинтерпретацијом непосредне прошлости, релативизацијом питања уласка у ЕУ, осцилацијама у билатералним односима са суседима и појединим међународним партнерима, СНС власт је спољнополитички легитимитет углавном заснивала на пробраним економским показатељима и на таблоидној пропаганди о „међународним успесима и угледу”. Подршка „Српском свету” постала је замена за добросуседске односе, а промоција страних улагања замена за стабилнији и постојанији курс ка европској интеграцији. 
Неуспеси у политици суседства и у европској интеграцији Србије су Ахилова пета наше спољне политике коју никакве трансакционе комбинације не могу да залече. Односи Београда са Загребом или Сарајевом вратили су се практично на ниво из деведесетих година прошлог века, док је регионална сарадња на екс-Ју простору остала заглављена у бесплодним дебатама о лошој прошлости која никако да прође. Краткотрајност иницијатива попут „Отвореног Балкана” показале су границе аутономних спољнополитичких корака у условима кад не постоји дубља и шира међународна подршка. 
Све ригиднији геополитички контекст, који је последица конфронтације између најутицајнијих међународних чинилаца – великих сила, смањио је потенцијал српске политике да из позиције „војне неутралности” и политике амбивалентности извлачи неке озбиљније резултате. Проширење ЕУ, а посебно ширење НАТО-а на суседство Србије (од осам суседа Србије, чак седам су чланови НАТО-а), ограничио је маневарски простор Београда да спољнополитичку амбивалентност извози у непосредно суседство. Остаје отворено питање у којој мери је доктрина „војне неутралности” имала за узгредну последицу стварање неке врсте геополитичког жаришта и потенцијалних криза у „ваннатовском” троуглу Београд–Сарајево–Приштина. Озбиљност криза на овом простору ипак је у великој мери ограничена присуством трупа НАТО-а на Косову и Еуфора у БиХ. 
Губитак јасне проевропске оријентације у унутрашњој и спољној политици Београда (чему је, треба истаћи, допринело и стање у самој ЕУ) водио је ка променама у тражењу потенцијалних савезништава – од Берлина и Париза ка Вашингтону... од Москве ка Пекингу – уз Будимпешту или Абу Даби као успутне станице. Јачање односа с Москвом или Пекингом нужно је доводило у питање озбиљност оријентације Београда ка Бриселу или Вашингтону – као и обрнуто. Списак девет држава с којима је Србија потписала споразуме о стратешком савезништву (Кина, Француска, Италија, Русија, Азербејџан, УАЕ, Грчка, Мађарска, Египат) или споразуми о слободној трговини с Кином и Евроазијском унијом јасно илуструју тренд отклона од смера ка ЕУ и о спољнополитичкој диверсификацији која оставља утисак стратешког лутања. 
Традиционални проблем српске дипломатије и даље се суштински своди на непостојање дугорочних савезника, односно савезништва (што је у суштини ЕУ), који су за мању земљу у бурним међународним околностима често кључни фактор. С ратом у Украјини, као и променама у спољној политици САД након доласка Трампове администрације, амбивалентна спољна политика Београда нашла се пред додатним искушењима. Да ли смо искрени Европљани у чијем срцу гори вечна љубав за Русију или можда ипак само флертујемо с Москвом, а у ствари сањамо о освајању европских срца и стабилном браку, или смо напротив, заговорници слободне геополитичке љубави у чијим срцима има места и за Вашингтон, Пекинг, Баку, као и за многе друге – то више ни главни државни комбинатор и његова десна рука која кормилари Министарством спољних послова не би са сигурношћу могли да објасне. 
Одлуком да Србија остане једина земља у Европи која се није придружила санкцијама ЕУ према Русији Београд је суштински одустао – бар за догледно време – од преговора о проширењу с ЕУ и оријентисао се на политику „ни тамо ни овамо”, односно свуда и са сваким помало. Ово није променила ни парола о „уласку Србије у ЕУ као стратешком циљу”, или о 2026/2027. години као критичном датуму. Од када се у игри музичких столица столица једна столица пред нашим очима располутила – јер се Вашингтон под Трампом и Брисел с Урсулом фон дер Лајен, Макроном и Мерцом тактички и стратешки разилазе – Београд се нашао у новој дилеми избора, коју ће вероватно покушати да решава на досадашњи начин: краткорочним проценама о томе чијом би подршком могао да направи још по неку трансакцију и нови круг вртешке на власти. Међутим, никаква флексибилна и трансакциона спољна политика не може да замени „тврде чињенице” попут географије (потреба уклапања у регионални контекст) и геополитичког окружења (потреба уклапања у европске оквире). 
Стога остаје питање колико тактичка амбивалентност, која је постала главна карактеристика спољне политике Београда, може да представља замену за стратешку постојаност.

*Председник Форума за међународне односе Европског покрета у Србији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа