Jermenija ima sve manje saveznika
Specijalno za „Politiku”
Moskva – „Nagorno-Karabah je nešto kao vaše Kosovo, to je naša iskonska zemlja na kojoj su oni bili većina”, ispričao mi je svojevremeno Čingiz, vlasnik restorana u Donjecku, najbolje kafane koju sam posetio na postsovjetskom prostranstvu. Za nekih 200 metara ukrajinski „himarsi” su 11. maja prošle godine promašili zborno mesto auto-kolone koje je trebalo da obeleži 10 godina DNR i do temelja razorili restoran „Paradizo”. Ipak, to Čingiza i njegovu vrednu porodicu, koja se u vreme SSSR preselila iz Azerbejdžana u Donjeck, nije pokolebalo da posle samo tri meseca obnove porušeno i nastave sa decenijama građenim porodičnim biznisom.
Prost kafedžija i čovek iz naroda nekada će globalne procese objasniti preciznije od političara, diplomata, analitičara i profesora univerziteta. Sve što sam u prethodnih desetak godina pročitao o azerberjdžansko-jermenskom sukobu teško da mi je približilo suštinu sukoba kao jedna Čingizova rečenica.
Za Nagorno-Karabah, ili na jermenskom Arcah, tokom poslednjih 35 godina Jermenija i Azerbejdžan ratovali su tri puta. Prva puškaranja su počela krajem osamdesetih u suton perestrojke, kada je ponovo u ovom regionu eskalirala međunacionalna mržnja, sedam decenija potiskivana komunističkim režimom. Reklo bi se slična matrica kao i kod nas u Jugoslaviji. Tekući bratoubilački rat Rusije i Ukrajine je samo poslednji od još najmanje 25 građanskih ratova koji su se vodili na postsovjetskom prostranstvu nakon raspada komunističke imperije. Treba li stoga bolja potvrda tvrdnje predsednika Putina, izrečene još 2005. da „raspad SSSR predstavlja geopolitičku katastrofu veka”.
Prvi rat dve države počeo je praktično odmah nakon što su lideri Rusije Boris Jeljcin, Belorusije Stanislav Šuškevič i Ukrajine Leonid Kravčuk u Beloveškoj šumi proglasili raspad SSSR. Trajao je dve godine i u njemu su pobedili Jermeni. Nagorno-Karabah je u vreme SSSR bio definisan kao autonomna oblast sa jermenskom većinom u Republici Azerbjedžan, ali suštinski enklava bez direktne veze sa Jermenijom. Stoga su pobednici u prvom ratu morali da okupiraju dodatne oblasti Azerbejdžana da bi se kopneno povezali sa Nagorno-Karabahom. Oko 15 odsto administrativne teritorije Nagorno-Karabaha ostalo je pod kontrolom Azerbjedžana.
Prvi rat okončan je pukim sporazumom o primirju potpisanim u Biškeku i zamrznuti konflikt se protegao na čitavih 26 godina. Nijedna država za to vreme nije priznala Nagorno-Karabah kao samostalni subjekt, odnosno kao deo Jermenije. Azerbejdžanski predsednik Ilhan Alijev nudio je da se konflikt reši kompromisom, povratkom azerbejdžanskog suvereniteta uz visok stepen autonomije problematičnog regiona, što su vlada u Jerevanu i separatisti u Stepanakertu tvrdoglavo odbijali. Globalni rast cena nafte omogućio je vladi u Bakuu trostruko veći vojni budžet od Jermenije, a naruku su im išle i geopolitičke specifičnosti regiona Kavkaza i Bliskog istoka.
Za poslednjih desetak godina glavni partner Azerbejdžana u sferi odbrane i snabdevač sofisticiranom opremom postao je Izrael. Jevrejska država na Kavkaz je poslala samohodne haubice, sisteme reaktivne artiljerije, PVO sisteme „spajder” i „barak 8”, hvaljene protivoklopne rakete „spajk”, oklopna vozila i duboko modernizovala oko 400 tenkova T-72 nasleđenih nakon raspada SSSR. Kompletan radarski sistem Azerbejdžana je izraelski, u planu je otvaranje fabrike dronova po izraelskoj tehnologiji i zajednička proizvodnja oklopnog vozila. Stoga, ne treba da čudi što je Azerbejdžan bio jedina muslimanska zemlja koje je solitere prestonice osvetlila bojama izraelske zastave kada je u oktobru 2023. eskalirao rat Hamasa i Izraela. Razlozi Tel Aviva za vojnu podršku Bakuu je tradicionalna iransko-azerbejdžanska netrpeljivost. Sa druge strane, Teheran je prethodnih godina imao odlične političke odnose sa Jerevanom, ali direktna vojna saradnja ipak nije zabeležena.
Jermenski premijer Nikol Pašinjan u novembru prošle godine zapretio je da bi njegova zemlja mogla da izađe iz ODKB-a, zato što je Belorusija naoružavala Azerbejdžan u 44-dnevnom ratu koji je eskalirao na jesen 2020. godine u kome su do nogu potučene jermenska vojska i milicije Nagorno-Karabaha. Poraz u drugom ratu praktično je trasirao likvidaciju nepriznate jermenske države 2023, kada se Nagorno-Karabah praktično predao bez borbe. Po zvaničnim podacima Minsk je Bakuu isporučio samo desetak baterija moćnog sistema reaktivne artiljerije „polonez” koji je razvijen u saradnji NR Kinom, određen broj kamiona MAZ i antene za protivelektronsku borbu „groza S”. To teško da je i promil onoga što je Azerbejdžan dobio od Izraela.
Pretnje o napuštanju ODKB-a Pašinjanova vlada za sada još nije zvanično sprovela, ali nema sumnje da oni streme ka tome . Tokom prethodnih godinu dana Jerevan je napravio niz kontroverznih političkih poteza. Na manje od nedelju dana pre nego što će administracija Donalda Trampa stupiti na dužnost, 14. januara ove godine u Jerevan dolazi odlazeći državni sekretar Entoni Blinken da bi sa svojim jermenskim kolegom Araratom Mirozjanom potpisao Sporazum o američko-jermenskoj strateškoj saradnji. U vreme kada su ozbiljni državnici kao od đavola bežali od odlazeće Bajdenove administracije vlada Pašinjana je odlučila da svojim dotadašnjim saveznicima u Moskvi i Teheranu gurne prst u oko, a moguće i dugoročno ugrozi svoje pozicije sa Trampovim okruženjem.
Nesvakidašnji sporazum sa odlazećom vladom SAD, memorandumi i zakoni o pristupanju EU u Moskvi su prokomentarisani kao jermenska „karta za Titanik”. Potpredsednik ruske vlade Aleksej Overčuk izjavio je da postupci vlade Pašinjana predstavljaju „početak napuštanja Evroazisjkog ekonomskog saveza” i da će „Ruska Federacija na osnovu toga graditi svoju ekonomsku politiku prema Jermeniji”. On smatra da će to dovesti do skoka cena energije, kao i do pada jermenskog izvoza. Čak 44 odsto jermenskog izvoza u prošloj godini je otišlo u Rusku Federaciju, čemu je pre svega doprineo slobodan, carinama i kvotama neopterećen pristup tržištu na osnovu članstva u Evroazijskoj ekonomskoj uniji, koje će u slučaju njenog napuštanja prestati da važi.
Ranije, Jermenija je od Francuske poručila laka oklopna vozila „bastion”, koja u slučaju obnavljanja konflikta sa Azerbejdžanom ne bi donela apsolutno ništa, ali su u Rusiji shvaćena kao provokacija. Francuska je država sa jakom jermenskom dijasporom i želeći da dobije glasove Jermena uoči predsedničkih izbora 2012. godine, Nikola Sarkozi je isforsirao usvajanje amandmana koji bi negiranje turskog genocida nad Jermenima karakterisao kao krivično delo. Na kraju amandmani Sarkoziju nisu pomogli da pobedi Olanda i neslavno ode u političku istoriju.
Šta Jermeniji mogu doneti Pašinjanove konstantne provokacije strateških saveznika, nije moguće proceniti, ni kako će Trampova administracija ceniti to što je Jerevan bio poslednji grad gde su Blinkena primili kao državnog sekretara. Nije jasno ni šta EU sada može ponuditi Jermeniji, još manje u budućnosti. Dok Pašinjanova vlada incidentima kupuje za zemlju „kartu za Titanik”, azerbejdžanski lider Ilhan Alijev nastavlja sa mudrom politikom, kojom je pre godinu i po vratio definitivno zemlje koje je njegov otac Hejdar izgubio devedesetih godina.
Azerbejdžanski lider diskretno je odbacio Erdoganovo tutorstvo, održava solidne odnose sa Rusijom, a tokom prethodne godine pokušao je i da popravi i odnose sa Iranom. Posle prošlogodišnjeg srdačnog susreta sa Ilhanom Alijevim na otvaranju zajedničke iransko-azerbejdžanske hidrocentrale u pograničnom regionu, u helikopterskoj nesreći poginuli su iranski predsednik Ebrahim Rasisi i ministar inostranih poslova Hosein-Amir Ablolahijan. Bez obzira na tu tragediju, Alijev je nastavio da gradi poverenje i sa novim iranskim predsednikom Masudom Pezeškijanom.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
