Dobro protiv zla

Za film „Gomora” nastao prema bestseleru Roberta Savijana, italijanskom reditelju Mateu Garoneu (Rim, 1968, filmovi„Primo amore”, „Estate Romana”, „Ospiti”, „Terra di mezzo”…) prvo je na Kanskom festivalu pripao Gran pri žirija, potom su ga kandidovali kao italijanskog predstavnika za Oskara, a pre nekoliko dana osvojio je i pet nagrada EFA – Evropske akademije za film. Šta je to Mateo Garone učinio u svom filmu što već nisu učinili Serđo Leone, Frensis Ford Kopola ili Brajan de Palma, autori antologijskih filmova o mafiji? Za početak – rekao je istinu. Nije, poput svojih holivudskih uzora, pokazao tendenciju da glorifikuje mafijašku kulturu zbog atrakcije na velikom platnu, niti da gledalištu otvori „popkulturni” apetit za organizovanim kriminalom čiji su članovi, a naročito lideri, najčešće simpatični filmski antiheroji. Kod Garonea nema podele na dobre i loše momke, nema „glancanja” gangsterskih biografija, romansiranja. Sve je čist realizam. Onako je kako zaista jeste i kako je to u svojoj izdašnoj istoimenoj knjizi hrabro opisao novinar Roberto Savijano.

Toliko je mnogo filmova snimljeno na temu italijanske mafije da je teško bilo poverovati da bi novi film na ovu temu mogao da pokaže nešto novo. Vi ste u tome uspeli. Savijanove zasluge?

Svakako. Kada sam pre dve godine, poput mnogih Italijana, pročitao Savijanovu knjigu, pomislio sam kako bi njena ekranizacija mogla da promeni percepciju ljudi o mafijaškim filmovima. Realističnost s kojom Savijano govori o Kamori u svojoj knjizi, drugačija je od svega onoga što sam mogao da vidim u filmovima. Savijano priča iz pozicije insajdera, a to sam i ja pokušao da uradim u svom filmu, bez glamura koji često vidite u remek-delima poput „Kuma”. Zanimljivo je da u knjizi postoji primer zasnovan na „Kumu”, a Savijano kaže da film ne dobija inspiraciju iz života, već život iz filma, misleći na vilu velikog lokalnog mafijaškog bosa koja je sagrađena po uzoru na vilu filmskog Tonija Montane.

Kako biste preporučili svoj film onome ko nije pročitao knjigu, a već je video mnogo mafijaških filmova?

Ovaj film je original, u to nema sumnje. Dobra priča o grupi pripadnika Kamore može biti privlačna zato što dodiruje univerzalne teme kao što su rat, smrt, prijateljstvo, lojalnost, ljubav. Iz jedne perspektive ovo je film o organizovanom kriminalu, ali iz druge „Gomora” je i film o stanju čovečanstva.

Savijanov roman je pozamašan, a Vi ste za film iskoristili samo nekoliko priča, po kom kriterijumu?

To je bio zaista najveći problem, zato što se od Savijanove knjige mogu načiniti na stotine različitih filmova. Zato je scenaristički tim bio ovako brojan. I zato mi je drago što je film nagrađen i za scenario i što su članovi Evropske akademije za film prepoznali vrednosti napora Mauricija Braučija, Uga Čitija, Đanija di Gregorija, Masima Gaudiosa, Savijana i mog. Nas šestoro smo dugo razmišljali, pisali, brisali, da bi se u jednom trenutku odlučili da iz romana preuzmemo određene delove na osnovu likova i tema, rukovodeći se željom da ispričamo priču o Napulju, životu u njemu, ali i da otvorimo dimenziju pojedinih globalnih problema.

Kao što su zagađenost sredine, odlaganje toksičnog otpada kao unosnog biznisa bogatih Italijana?

I to. Mnogi problemi juga sveta povezani su sa zapadnjačkim svetskim bogatašima, tako da je ono što smo pokazali u „Gomori” neka vrsta metafore na mnoge druge situacije u svetu. Konfuzija između fikcije i realnosti takođe je zanimljiv problem o kojem smo želeli nešto da kažemo. Dolazi od Don Kihota i Sanča Panse i stiže do američkih tinejdžera koji su u svom koledžu poubijali sve koji su im se našli na vidiku, baš kao što to čine u video igricama.

Stvarnost od video igrica ne razlikuju ni napolitanski klinci?

Ne, podjednako su bezosećajni.

Baš kao što je i Vaš film bezosećajan ali i nepristrastan. Nemoguće je emotivno se vezati za bilo koji od likova?

Osim za Napolitance kao celinu, koji trpe takav način života i ne znaju za bolje. Želeo sam da „Gomora” bude kao dokumentarni film ili kao deo ratne reportaže. Naravno, sve je u filmu rekonstruisano, tu su glumci, ali želeo sam da film stilski bude takav da omogući gledaocu da zaboravi da neko postoji iza kamere. Izvor filmskog materijala je toliko stvaran i lokacije su veoma moćne, da mi nije bilo potrebno da bilo šta vizuelno ulepšavam. Zato je za mene najlepši kompliment kada su ljudi posle premijere u Italiji rekli da su mislili da je „Gomora” dokumentarac.

Uvodna scena masakra u solarijumu je hiperrealistička scena mafijaškog obračuna. Da li je to dopisano?

Tu scenu sam dopisao u scenario tokom priprema za samo snimanje, jer sam otkrio da se kriminalci svakodnevno sunčaju u solarijumima. Mislio sam da ako članovi kriminalnog klana počnu međusobno da se ubijaju na ovakvom mestu, to može da bude nova interpretacija klasične filmske „scene iz berbernice”, kada neko nekom prereže grkljan. Želeo sam da ovakva uvodna scena pomalo dezorijentiše gledaoca naviknutog na mafijaške filmove, no morate priznati da je puna atmosfere. Svetlost u solarijumu, boje i sama mašinerija izgledaju kao da su iz naučno-fantastičnih filmova.

Ali stvarnost nije takva, Savijanu su pretili, kako ste Vi prošli? Da li ste bili pod pritiskom kada ste počeli da snimate film? Kako je društvo iz Kamore reagovalo?

Nije bilo pritisaka, snimanje je pratila njihova ćutnja. Na osnovu mojih izjava mogli su da zaključe da ne želim da snimam film protiv Kamore već o njoj. Da ne snimam film u kojem bih im sudio, već da pokušavam da stvorim odnos sa svim likovima i ljudskim konfliktima. Sigurno da je mnogo pomoglo i to što oni nisu očekivali da će film biti ovoliko uspešan.

Ono što je veoma uočljivo u Vašem filmu jeste permanentno odsustvo italijanskih vlasti na terenu. Da li je i to istinito?

Pokazati to jeste zaista mučno, nova vlada sa Berluskonijem na čelu poslala je vojsku u Napulj. Za mene je to nešto za pokazivanje, poput kakvog spektakla, ali nije dovoljno jer treba razumeti Kamoru iznutra. Pokušao sam da u filmu ukažem problem edukacije, nezaposlenosti i veze stanovnika i države. Kamora živi u zajednici i na svoj način rešava probleme ljudi. Savijanova knjiga je zato veoma važna, jer su Italijani posle nje konačno počeli glasno da pričaju o ovom problemu, pa je vlada konačno nešto i preduzela.

Realističnost i životnost krasili su i Vaše prethodne filmove, doživljavate li sebe kao reditelja realistu?

Ne snimam filmove zato što mislim da mogu da promenim svet. To je problem i posao političara. Ne volim naročito ni filmove takozvane poruke. Jednostavno, pričam filmske priče slikama, emocijama i likovima. Za mene, film je ekspresija više nego informacija. Ne želim da uveravam ljude u sposobnosti filmskog stvaraoca, u to šta sve ja kao reditelj znam i umem. Više volim da gledaocu omogućim da spontano postane deo priče koju gleda i doživljava, da mu omogućim da ima utisak da stoji negde tamo i posmatra šta se oko njega događa.

Dubravka Lakić

--------------------------------------------------------------------

Dobar film treba da reflektuje stvarnost

Osvajate svet sa „Gomorom” a Paolo Sorentino sa filmom „Il Divo”, o vezi bivšeg premijera Andreotija sa mafijom? Slučajnost?

Potpuna slučajnost! Neki italijanski kritičari napali su nas da smo na Kanskom festivalu, u kojem smo i jedan i drugi učestvovali, Italiju predstavili u negativnom svetlu, što je glupost. Smatram da dobar film treba da reflektuje tekuću stvarnost. Mislim da smo i Sorentino i ja u tome uspeli, govoreći o načinu na koji Italija napreduje.