Pravda za stelt studente

Zajednička imenica studenti koristi se poslednjih meseci uglavnom za studente koji blokiraju fakultete i koji su suspendovali zakonom i statutom definisane studentske parlamente i umesto njih instalirali takozvane plenume. Oni sebe zovu studenti u blokadi (SUB), a kolokvijalno se uvrežio pomalo pežorativni naziv plenumaši. 
Pored njih se pojavila i manje brojna grupa (mada ni SUB u početku nisu bili ništa brojniji), čiji se pripadnici nazivaju studenti koji žele da uče (SKŽU). Njih izmilošte nazivaju ćaciji, a park u kojem su stacionirani – ćacilend. 
Postoji i treća kategorija koju niko nikako i ne zove, pa čak i ne primećuje, a oni su najbrojniji. To je tiha većina koju ćemo za ovu priliku nazvati stelt studentima, koju nijedan medijski radar ne vidi. 
Blokadu pojedinačnih fakulteta dnevno održava od pet do 50 studenata. Tokom plenuma taj broj obično poraste na 50 do 300 duša, a kada izađu da blokiraju ulice ukupan broj se popne na nekoliko hiljada, mada je to teško utvrditi jer se u toj masi nalaze i srednjoškolci i građani. U ćacilendu, s druge strane, obitava nekoliko stotina ljudi. Prostom matematikom dolazimo do računa da je samo na BU stelt studenata više desetina hiljada, možda celih 80.000, a kad je reč o studentima svih fakulteta koji su u blokadi, njihov broj se penje na više od stotinu hiljada. 
Poštujem studente u blokadi jer svojim aktivizmom i političkim idejama krče put za neka buduća razmišljanja i puteve, možda i stranputice, ali u svakom slučaju alternative korodiranoj liberalnoj demokratiji na svetskom nivou (To poštovanje uskraćujem onima koji su u blokadi, ne iz ubeđenja već iz oportunizma i slabosti da se odupru pritisku grupe). 
Divim se hrabrosti SKŽU – posebno onoj nekolicini koja je medijski eksponirana – da javno zastupaju svoje stavove čak i kad su naizgled u manjini i kad su pod strahovitim verbalnim i fizičkim pritiskom napujdanih maloletnika i znatno starijih maloumnika. 
Pa ipak, suštinski podržavam onu treću grupu naizgled nevidljivih, ni po čemu neistaknutih, ali vrednih i strpljivih mladih ljudi, koji čekaju da se fakulteti oslobode, a oni nastave svoj posao. Jedino se oni u ovoj situaciji ponašaju logično i normalno. Poređenja radi, ako u kvartu nestane struja niko ne ide da se penje po banderama i popravlja kvar. Svi čekamo da nadležne službe obave svoj posao. Tako i stelt studenti čekaju da uprave fakulteta i univerziteta omoguće da se nastava normalizuje. Nažalost, pod raznim izgovorima fakulteti nikako da poprave kvar. Izgleda da je kvar u njima. 
Postoji mišljenje da čekaju da studentska pobuna i/ili obojena revolucija dovedu do smene režima. Priča o ispunjenju studentskih zahteva – predstavlja u tom svetlu ogoljenu maskirovku. To je svima moglo da bude jasno još od onog decembarskog dana kada masa ispred Predsedništva nije želela ni da sasluša predsednikovo obraćanje povodom ispunjenja zahteva. Međutim, čudi da intelektualci ne shvataju da za smenu vlasti na ulici nije dovoljan samo veliki broj ljudi na protestima već je neophodno da se zadovolji još čitav niz uslova. Navedimo najvažnije. Ekonomska kriza i nesigurnost; slabost i podeljenost vladajuće elite; jaka opozicija s jasnim alternativnim ciljevima; podrška svetskih sila. 
Počnimo od kraja. Čak i kada bi došlo do promene vlasti na ulici, nova vlast ne bi dobila podršku ni SAD, ni Rusije, ni Kine, a nije izvesno ni da li bi sve zemlje EU, ma šta Brisel rekao, podržale takvu promenu. Drugo, odavno je poznato da u Srbiji ne postoji jasna alternativna vladajućoj politici. Opozicione stranke to ne mogu ili ne žele da osmisle i čitavu politiku svode na nekritično kontriranje svakoj ideji koja dolazi od strane vlasti. Treće, mada u svakoj koaliciji ili catch all partiji postoje razne frakcije, aktuelna vlast nije unutar sebe podeljena kao što je, na primer, to bila podela između Tadića i Đilasa, niti su službe bezbednosti nelojalne kao u vreme Miloševića. Najzad, teško je organizovati nasilnu promenu vlasti u situaciji kad većina onih koji protestuju ima ekonomski šta da izgubi, a država u celini beleži ekonomski rast. 
Jedino od čega vlast može da strepi to su masovni protesti koji, mada sami po sebi nisu dovoljni, mogu dugoročno da pogoršaju ekonomsku situaciju, dovedu do podela u vlasti i na kraju utiču na promenu stava velikih sila, koje bi u tom slučaju pronašle svoje političke favorite i uz ogroman rizik od unutrašnjih sukoba (haosa) pokušale da utiču na zbivanja u zemlji. 
Zato je u narednom periodu možda najvažniji zadatak vlasti da analizira razloge iz kojih su ljudi spremni da izađu na ulicu i iz kojih i mnoge pristalice vlasti kažu da su studenti u pravu. 
Pre bilo kakve temeljne analize dovoljno je uputiti na nekoliko očiglednih problema. Korupcija je opšte mesto, srednje ime vlasti kao takve. Otkako je vlasti, ima i korupcije, menjali su se režimi i tipovi vlasti, ali korupcija je opstajala. Zaključak je da se – da ne ulazimo u razloge – poput korova, korupcija ne može iskoreniti, ali se može kultivisati i držati pod kontrolom da ne pređe u nekontrolisani lopovluk. Kinezi s vremena na vreme tim povodom streljaju, ali ima i drugačijih načina da se korupcija obuzdava. 
Vlast svakako mora da podstakne razvoj kulture dijaloga. Ne samo političkog već, što je važnije, društvenog o raznim pitanjima. Podsticanje emocija kao načina političke mobilizacije samo po sebi je razumljivo i to rade sve stranke i pokreti, ali za društvo je važno da u analizi i tretiranju različitih društvenih pitanja dominira trezven dijalog i poštovanje različitih mišljenja bez obzira na njihove političke i ideološke konotacije. U tome možda ključnu ulogu moraju da imaju javni servisi. 
Postoje i drugi problem koji naše društvo nikako da se reši, jer predstavlja neprevaziđeno nasleđe partijske države. Reč je o primatu koji imaju lojalni nad stručnim kadrovima u raznim privrednim oblastima. To nije dobro ni za državu, a ni za partije, jer je lojalnost, za razliku od stručnosti i profesionalizma, nestabilna kategorija. Mada je reč o partijskim stvarima, o kojima malo znam i slabo ih razumem, važno je naglasiti da agitacija i mobilizacija nikada i nigde ne smeju biti povezane s bilo kojom vrstom nepolitičkog pritiska (pretnje otkazima, ucene napredovanjem i sl). Političko opredeljenje mora biti plod slobodne odluke i volje na koju se može uticati samo političkom agitacijom. Najzad, i možda najočiglednije, bez obzira na koji način su došli do novca, javno bahaćenje ljudi koji su na bilo koji način bliski vlasti uvek ostavlja loš utisak na građane. 
Šta će dubinska analiza pokazati i da li će je pratiti primerena akcija, ostaje da se vidi. Provetravanje partijskih redova u svakom slučaju će morati da usledi ako se žele izbeći slični protesti u budućnosti. 
Ali pre svega toga, vlast mora da uspostavi kontrolu nad situacijom i da ne dozvoli širenje anarhije. 
Poredeći studentski pokret s Crvenim kmerima, Branko Milanović ukazuje da je budućnost Srbije ili haos ili diktatura koja bi onemogućila haos. 
Da bi se izbegao taj, po njegovom mišljenju, istorijski usud, neophodno je da se država ponaša u skladu sa zakonima prema svima i u svakoj situaciji. To se odnosi kako na najviše organe vlasti, tako i na studente i njihove mentore.

 *Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista