Nemiri u javnosti kroz vekove

Svedoci smo sadašnje uznemirenosti dela naroda, posebno mlađeg naraštaja, koji imaju svoje političko-društvene zahteve koje nastoje da ostvare. Pojava uznemirenja među masama dobro je poznata u istoriji jer se periodično ponavljala kroz vekove.

Grčka mitologija, koja nam je prikazala mnoge vidove ljudske prirode i ponašanja, dala je i primer uznemirenja u masama. Završna legenda o atinskom kralju Tezeju, za vreme čije vladavine je grad bio u procvatu, govori o uznemirenosti atinskog naroda, kome je Tezejevo kraljevanje dosadilo pa ga je zbacio i proterao. Tezejeve kvalitete narod je uvideo tek kad je dobio novu, lošiju vlast.

Narodne pobune često su se ponavljale i u Srbiji tokom 19. veka. O njima govori Ivo Andrić u „Travničkoj hronici”, opisavši kako je posle više godina mirnog života periodično dolazilo do narodnog uznemirenja s demonstracijama, lomovima i štetama po čaršiji. Poznate su i beogradske demonstracije 27. marta 1941, koje su imale za posledicu bombardovanje i nemačku okupaciju.

U vreme Titove vlasti pamte se studentske demonstracije iz 1968. godine, koje su bile podstaknute omladinskim demonstracijama mladih širom Evrope. Naši studenti su prodefilovali gradom i ulogorili se po fakultetima, koji su obustavili rad. Demonstranti su parolama i uzvicima napadali „crvenu buržoaziju” i „kamiondžije”, koji su se u to vreme pojavili kao privatni prevoznici. U isto vreme klicano je drugu Titu. Ja sam kao mladi asistent, po godinama blizak studentima, bio prisutan tokom noćnih bdenja u auli tehničkog fakulteta. Sećam se obraćanja rektora i profesora ETF-a Dragiše Ivanovića, narodnog heroja i poslanika. On je studentima uputio nekoliko lepih fraza i ispričao kako su borci tokom rata gledali da svaki mogući trenutak iskoriste da se odmore, čak i na borbenim položajima s oružjem. Zato je preporučio studentima da odu na spavanje.

Dvadesetak godina kasnije došao je burni raspad Jugoslavije, a posle i nova pobuna kojom je zbačena vlast socijalista, koja je zatim, na sledećim izborima zamenjena sadašnjom vlašću. Sadašnja vlast je trajala u relativnom miru dvanaestak godina, kada se, po nekoj zakonitosti ponovo nakupila naelektrisanost opozicionih redova, naravno i uz podsticaje zainteresovanih inostranih činilaca. Tražen je povod za širu pobunu, ali ga nije bilo lako naći. Konačan izbor za povod demonstracija bilo je rušenje dela Železničke stanice u Novom Sadu. Ta građevinska katastrofa je prvenstveno posledica grešaka u građevinarstvu, kakvih je bilo veoma mnogo u svetu. Pomenimo veće nesreće – rušenje mosta u Đenovi, a pre toga ogromne stambene višespratnice na Floridi i mnogo sličnog što se prikazuje na TV kanalima Nacionalna geografija i drugim. Nakon tih katastrofa nisu dovođene u pitanje vlade Italije ili Amerike.

Studenti, kao najtemperamentniji deo naroda prihvatili su se učešća u demonstracijama protiv vlade. Oni su verovatno odlučivali da li da kao metod protesta odaberu pojačano učenje i predano bavljenje naukom, ili pak suprotno – nerad i nepohađanje nastave. Prihvaćeno je ova drugo rešenje jer je u skladu s prirodnim zakonom težnje za prelaskom sistema u stanje minimalne energije. Kao čovek koji je ceo život posvetio fakultetskom radu, počev od 1961. do penzije 2008, više bih voleo da su studenti kao metod borbe odabrali rad, a ne nerad.

Dragan Stanković,

Beograd