Pledoaje za novi ustav Republike Srpske

Ove, 2025. godine, Republika Srpska je proslavila 33 godine postojanja svog Ustava, čime je, istorijski posmatrano, reč o „najdugovečnijem srpskom ustavu, ali i najdugovečnijem ustavnom tekstu na tlu Bosne i Hercegovine (Đorđe Stepić)”. Ipak, ima nečeg sudbonosnog u ovom biblijskom broju 33. Snažne dezintegracione sile, podstaknute iz kancelarije tzv. visokog predstavnika, kao i proizvoljno tumačenje poprilično precizno određenog Dejtonskog mirovnog sporazuma i njegovog aneksa 4, poznatijeg kao Ustav BiH (Dejtonski ustav), podstakle su, ili bolje rečeno, primorale su političke zvaničnike u Republici Srpskoj da stanu u odbranu dejtonske Bosne i Hercegovine, njenog Ustava, a time i Republike Srpske. S tim u vezi pokrenut je postupak donošenja novog ustavnog teksta koji bi onemogućio dalje neprimenjivanje i zloupotrebu Ustava BiH, ali i zamenio mnogo puta, voljom različitih visokih predstavnika, neustavno revidiran najviši pravni akt Republike Srpske.

Raspravu o nacrtu Ustava Republike Srpske, odnosno značaju teksta koji se na javnoj raspravi nalazi pred nama, možemo koncentrisati u okviru dva ključna pitanja – pitanja državotvorne izgradnje Republike Srpske i pitanja izgradnje Bosne i Hercegovine.

Izgradnja Republike Srpske. Članom 3. Ustava BiH definisano je se Bosna i Hercegovina sastoji od dva entiteta, Federacije BiH i Republike Srpske. Drugim rečima, reč „sastoji” upućuje na ugovornopravnu, konfederalnu prirodu Bosne i Hercegovine, u kojoj postoje dva „sastojka” – entiteta – koji su u novonastali pravni subjekt uneli (ali ne i izgubili) svoju državnost i suverenost. Štaviše, da je reč o ugovornopravnoj, konfederalnoj prirodi BiH svedoči i podatak da je Republika Srpska, između ostalih, potpisnica svih aneksa Dejtonskog sporazuma. Međunarodni subjektivitet joj je 2005. godine potvrdio i Savet Evrope, odnosno njeno telo – Venecijanska komisija – u mišljenju br. 337/2005. Stoga su, pravno posmatrano, potpuno prihvatljivi članovi 1–7. nacrta Ustava RS koji utvrđuju unutrašnju suverenost Republike Srpske u sklopu BiH. Štaviše, članom 9. nacrta Ustava RS garantovana su pojedina spoljašnja obeležja suverenosti poput prava na samoopredeljenje (koje je ujedno zagarantovano i Poveljom UN, Paktom o građanskim i političkim pravima i Paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, ali i odgovara ugovornopravnoj prirodi BiH, čiji je jedan „sastojak” Republika Srpska), te pravo na uspostavljanje specijalnih paralelnih veza (što RS već ima sa Srbijom, u skladu sa čl. 3. 2. a. Ustava BiH), odnosno udruživanje u složene državne zajednice (setimo se, primera radi, konfederacije Federacije BiH s Hrvatskom). Nacrt novog ustavnog teksta konstatuje i „poustavljuje” faktičko stanje – članom 14. se Banjaluka određuje kao glavni grad, ali ne zaboravlja ni značaj Istočnog Sarajeva (Pala), koji se definiše kao Prestonica.

Izgradnja Bosne i Hercegovine. Izgradnja Republike Srpske je i izgradnja Bosne i Hercegovine. Nacrt Ustava RS, nomotehnički vešto napisan, jasno se pridržava svih ustavnih okvira predviđenih Ustavom BiH. Poštujući član 3. 1. a. Ustava BiH koji navodi da se u nadležnosti Bosne i Hercegovine nalazi isključivo devet pitanja, kao i član 3. 3. a. Ustava BiH prema kojem sve (pre)ostale nadležnosti pripadaju entitetima, nacrt Ustava RS u članu 59. uređuje pitanje imovine, koja nije pobrojana kao isključiva nadležnost BiH. Uz to, nacrt novog ustavnog teksta RS članovima 116–117, kao i članom 76. uređuje da se pitanje odbrane nalazi u nadležnosti Republike Srpske. To je u saglasnosti s Ustavom BiH, koji u članu 5. 5. a-b. predviđa da svaki član Predsedništva ima kontrolu nad svim oružanim snagama, ali i zabranjuje pretnju i korišćenje sile jednog entiteta protiv drugog, ulazak oružanih snaga jednog entiteta na teritoriju drugog entiteta bez saglasnosti vlade ovog drugog entiteta i Predsedništva BiH. Dakle, postojanje oružanih snaga entiteta predstavlja fakat – nasleđeno pravno stanje odbrambeno-otadžbinskog rata u BiH. Drugim rečima, postojanje Vojske Republike Srpske nije neustavno, naprotiv – ali je njena funkcija jasno utvrđena i „omeđena” Dejtonskim ustavom. Stoga ni ovde nije reč ni o kakvom napadu na BiH, već o nečemu sasvim suprotnom. Reč je o poštovanju Ustava BiH i ustavnih nadležnosti Republike Srpske. Još konkretnije, reč je o jačanju Bosne i Hercegovine kroz jačanje entiteta i njihovih institucija. Naravno, u skladu s Dejtonskim ustavom BiH.

Stoga završni čin stvaranja i izgradnje Bosne i Hercegovine ne predstavlja, ustavnopravno posmatrano, nasilna revizija nadležnosti (što se do sada dešavalo delatnošću Visokog predstavnika mimo ovlašćenja poverenih mu aneksom 10 Dejtonskog mirovnog sporazuma), niti kreiranje nekog novog oblika državnog uređenja, već efikasno, neometano i delotvorno funkcionisanje institucija Bosne i Hercegovine, jer su samo one dejtonska kategorija. Stoga je ovaj nacrt Ustava Republike Srpske put u sigurnost i izgradnju funkcionalne Republike Srpske, ali i Bosne i Hercegovine, jer je njen izgled Dejtonskim sporazumom i ustavom tako oblikovan.

*Asistent na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista