Trampovo zastrašivanje Irana

Boško Jakšić

Polako ističe dvomesečni rok koji je Donald Tramp dao Iranu da otvori pregovore o novom nuklearnom sporazumu ili će se suočiti sa „otvaranjem vrata pakla”. Tramp je u pismu koje je diplomata iz Ujedinjenih Arapskih Emirata uručio liderima u Teheranu poručio da su na stolu dve opcije: vojna ili pregovorna. „Dao bih prednost sporazumu jer nemam nameru da povredim Iran. Oni su veliki narod. Ako moramo da idemo vojno, bilo bi to po njih strašno.”

Državni sekretar Marko Rubio potvrdio je da će šef Bele kuće u slučaju diplomatskog neuspeha odobriti vojni udar na Iran kako bi sprečio da Islamska Republika dođe do atomske bombe. Tome bi se svakako obradovao izraelski premijer Benjamin Netanjahu koji je prošlog meseca izjavio: „Pod snažnim liderstvom Donalda Trampa... nemam sumnju da možemo i da ćemo obaviti taj posao.”

Agencija UN za atomsku energiju nedavno je saopštila da je Iran značajno povećao proizvodnju uranijuma obogaćenog 60 procenata, čime se skraćuje vreme za podizanje nivoa na 90 procenata, što je dovoljno za proizvodnju više nuklearnih bombi.

Po sporazumu koji je Iran 2015. potpisao sa šest svetskih sila – SAD, Britanijom, Francuskom, Nemačkom, Rusijom i Kinom – Teheran se obavezao na obogaćivanje uranijuma dovoljno samo za civilnu upotrebu. Tramp zahteva da se nova verzija sporazuma odnosi i na iranski program balističkih raketa i proizvodnju dronova.

Iako dvomesečni rok za odgovor nije zvanično potvrđen, američki izvori procenjuju da Tramp želi da se iransko rukovodstvo odluči i ozbiljno fokusira na pregovore. On je uveren da će u vremenima kada je iranska ekonomija u dubokoj krizi pretnja novim kaznenim merama naftnoj industriji primorati vlasti u Teheranu da sednu za pregovarački sto.

Pobornici tvrde da se linije „razbijanja terorističke strukture”, poput sekretara Rubija, trude da podignu tenziju, dok Trampov izaslanik za Bliski istok Stiv Vitkof prednost daje diplomatiji i uklapa se u predsednikovu ambiciju da Iran pridruži svojim mirotvoračkim akcijama po Ukrajini, Libanu i Gazi.

Trampov pristup ipak deluje dosta haotično. Prvo je izjavio da ne želi konfrontaciju, potom je u februaru najavio povratak politici maksimalnog pritiska i uveo nove sankcije Iranu da bi onda uputio sasvim retko pismo iranskom vrhovnom vođi ajatolahu Ali Hamneiju sa pozivom na dijalog.

Situacija se zaoštrila posle američkog bombardovanja Jemena, Trampove prve vojne intervencije u ovom mandatu. Vašington je saopštio da će Teheran smatrati odgovornim ukoliko jemenski Huti, njegovi saveznici koji su izveli seriju napada na američke i druge brodove u Crvenom moru, uzvrate na napad.

„Svaki pucanj Hutija je napad iz Irana”, poručio je Tramp i zahtevao da Iran odmah prekine slanje pomoći jemenskim pobunjenicima. Ti napadi se neće tolerisati, precizirao je i sekretar za odbranu Pit Hegset.

Iranu, koji je već bio direktno umešan u razmenu raketne vatre sa Izraelom i duguje odgovor na drugi izraelski napad, nije neophodna Trampova poruka da bi razumeo ozbiljnost pretnje. Teheran tvrdi da nema saveznike u regionu, a da grupe koje podržava deluju nezavisno. Isto kaže i general Hosein Salami, komandant Islamske revolucionarne garde. U pismu Savetu bezbednosti UN Teheran poriče da je prekršio međunarodni embargo na isporuke oružja Jemenu i da Islamska Republika nije uključena u aktivnosti koje destabilizuju region.

Iran nije ni impresioniran ni zastrašen, a Trampove pretnje ponovo su ojačale konzervativce, uključujući i ajatolaha Hamneija. On je odbacio direktne pregovore sve dok američka administracija, „maltretirajuća vlast”, ne odustane od politike „maksimalnog pritsika” koju je Tramp lansirao u prvom mandatu kada je SAD 2018. unilateralno povukao iz bečkog nuklearnog sporazuma.

Iran ne isključuje razgovore o nuklearnom sporazumu sa pet drugih potpisnica i oslanja se na Moskvu i Peking koji su pre desetak dana izdali zajedničko saopštenje u kome pozivaju na uklanjanje „ilegalnih unilateralnih sankcija” i na diplomatski dijalog koji bi rešio američko-iransko suočavanje.

Rusija je ponudila da posreduje, ali širi strateški interesi dve sile sa Istoka ukazuju da im ne odgovara definitivno rešenje pošto ovakva situacija zahteva stalni američki angažman koji odvlači fokus od drugih svetskih pitanja.

Iran nije zvanično odgovorio na Trampovo pismo koje tumači kao pojačavanje pritiska. Ajatolah Hamnei upozorava da „Amerika treba da zna da će ukoliko se kači sa Iranom dobiti ozbiljan udarac”. Sjedinjene Države... ne mogu Iranu da diktiraju spoljnu politiku. Ta era je završena 1979”, kaže šef diplomatije Abas Aragdži, aludirajući na godinu islamske revolucije.

U slučaju bombardovanja Iran bi svakako aktivirao „pojas vatre” i angažovao Hezbolahe u Libanu, Hute u Jemenu i proiranske milicije u Iraku. Na metu bi dospele američke baze na Bliskom istoku, a izraelski gradovi mogli bi da se suoče sa baražima projektila. Tesnac Hormuz, ključna arterija svetske nafte, mogao bi da bude blokiran.

Iran bi da izbegne ozbiljnije zaoštravanje i američko „stezanje čvora” novih sankcija koje bi nanele ozbiljne štete posrnuloj ekonomiji koju pritiska inflacija od 35 procenata.