Kordoni između dve Srbije

Odavno imam osnov sumnje da Aleksandar Vučić duboko veruje da je vreme haosa i konfuzije njegov saveznik i da zato duže od decenije sistematski radi na izazivanju podela, a pritom se ponaša kao isključivi pokrovitelj svojih, kao pastir naprednjačkog stada, a ne kao neko kome Ustav propisuje da sabira i ljude koji politički ne misle isto, ali su odani svojoj državi i narodu.

Predsednik sve otvorenije iskazuje prezir prema svima koji nisu spremni da budu njegovi poslušnici. Suočen s krizom koju ne uspeva da reši, prezir poprima sve militantnije forme, a polarizacija postaje sve opasnija.

Nespreman za dijalog, kakav je oduvek bio, predsednik sve čini da podeli građane koji iskazuju sve više razumevanja za studentski bunt i njihove zahteve za pravdom. Dok između dve Srbije moraju da stoje kordoni, proces jednoćelijske deobe uzima zamah.

Kategorizacija na patriote i izdajnike je opšte mesto, a sistem je obogaćen desetinama podvrsta. Protivnicima su namenjeni najgori epiteti. Studenti i svi oni koji ih podržavaju znali su da se opisuju kao „teroristi”, a njihovi marševi po Srbiji poredili su se s Musolinijevim maršem na Rim.

Studenti omiljeni vlastima opisuju se kao oni koji „hoće da uče”, što znači da su drugi lezilebovići koji samo „nešto trube”. Isto važi i za njihove roditelje. Profesori i nastavnici razvrstani su u dve grupe, a neposlušnima se preti „krompirom” – uskraćivanjem plate. Na stub srama postavljen je rektor Beogradskog univerziteta, a da je ono što je izjavio rekao početkom nemačke okupacije u Drugom svetskom ratu njegove reči bi se pamtile.

Cinično zvuče pozivi činbenika vlasti da tužioci rade posao „ni po babu ni po stričevima”. Kada rade po „babu” onda je to uređena država. Kad se usude da zaštite „stričeve”, onda je to povod za pretnju da će tužioci i policajci biti smenjeni – pa se i oni dele na podobne i nepodobne.

Režim ne odustaje od monopola sile koji pripada državi, a ne vlastima. Problem je u tome što je ostao samo režim. Studenti žele da vrate državu, a imam utisak da to isto žele i mnogi u vojsci i policiji. Narodu se vraća ukradeni i uzurpirani patriotizam.

Poziva Vučić ljude širom Srbije da se bore za svoju zemlju. Problem je što je sve manje ljudi spremnih da se bore za njegovu zemlju, a sve više onih koji hoće da se bore za svoju zemlju, ali šef države to ne uviđa, pa svojim neodmerenim reagovanjima efikasno regrutuje protivnike.

Krnji se pozicija najuglednijeg člana SNS-a koja je farsični paravan apsolutizma. Rasipa se, isključivo njegovom krivicom, podrška partijske baze koju je suočio s vanprirodnom dilemom: da li ste za mene ili svoju decu? Koliko je roditelja, uključujući i one koji su glasali za SNS, uvredio kad je omladinu poredio s fašistima?

Labavi kohezija vladajuće koalicije. Socijalisti potmulo šalju signale kako bi da se izvuku pre kraha koji naslućuju, a predsednik je posle tri godine odlaganja uzvratio osnivanjem pokreta za narod i državu (PND). Zamišljen je da nacionalni i državni interes postavi kao prioritet svih prioriteta i zagrabi što više nestranačkih ljudi.

Nekada smo imali Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije, koji je trebalo da stvori iluziju narodnog fronta, a osnovan je samo da bi podržavao Savez komunista Jugoslavije. PND nije ništa više od naprednjačkog saveza radnika, seljaka i poštene inteligencije koji daje podršku SNS-u. Ovaj populistički surogat vladajuće stranke, čija je avangarda Glavni odbor SNS-a, kopija je Narodnog fronta koji je Vladimir Putin osnovao kao filijalu Jedinstvene Rusije s ciljem jačanja lične vlasti.

Biće to novi doprinos podelama. Šta znači slogan pokreta za „normalnu Srbiju”? Da li to znači da oni koji se ne pridruže pripadaju „nenormalnoj Srbiji”? Ako će PND okupiti sve „časne ljude”, da li su oni drugi „nečasni”? Deluje uvredljivo i ponižavajuće. Zavarava se predsednik da rastu „narodni otpor, bunt i nezadovoljstvo terorom kojem su ljudi izloženi u poslednja četiri meseca”. Biće da je obrnuto.

Prosto je neverovatno koliko je grešaka predsednik počinio u poslednja četiri i po meseca od pada novosadske nadstrešnice čiji beton preti da se post festum sruči i na vlast koja grčevito pokušava da se spase od onoga od čega ne može: odgovornosti.

Počelo je na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u međuvremenu se prelilo ulicama po kojima su bahati ljudi gazili studente ohrabreni predsednikovim rečima da mora da im se garantuje sloboda kretanja, angažovanjem batinaša i kriminalaca koji su ubacivali baklje s lako zapaljivim političkim punjenjem, da bi klimaks doživelo hukom nekog tajanstvenog oružja koje je koliko rušilo ljude po Beogradu toliko i norme međunarodnog ponašanja. Da li se vlast oseća toliko priterana iza zid da ne preza od ovakvih sredstava obračuna s narodom koji sve manje uspeva da kontroliše?

Ako je retorika artiljerijska priprema, onda se približavamo obračunima. Dve strane su u visokom stepenu pripravnosti. Vučić govori o „divljanju fašista”, o „ološu” i „pokvarenjaštvu” i poručuje: „Bliži se dan pobede pristojne Srbije”. „Nepristojna Srbija” studenata i akademika, prosvetara i lekara, tužilaca i sudija, paora, bajkera, pekara i vodoinstalatera neće mu više opraštati takve uvrede.

Ne pada mi na pamet da branim nasilje, ali stara je istina da nasilje izaziva nasilje. Poigravanje vatrom. Zakon akcije i reakcije. Onaj ko se odlučio da „protiv zla koje nas je zadesilo” upotrebi neidentifikovano oružje u Beogradu 15. marta morao je da računa da će mu rasplamsali bes to negde vratiti.

Nijednog odgovora do sada nema i svi su izgledi da ih neće ni biti. Umesto toga, Vučić pokreće mobilizaciju protiv „rulje i ljudskog taloga” koju optužuje da sprema nasilje čiji je cilj njegovo rušenje – a to znači krah prosperitetne Srbije i slom ugleda koji je zemlja stekla tokom 12 godina njegove vlasti.

Predsednik pokušava sve da bi kod svojih političkih protivnika i kritičara izazvao osećaj nemoći, ali ne želi da vidi da se topi jedno od glavnih oruđa njegove vlasti – strah. Ljudi koji su do juče ćutali i u krugu porodice šaputali šta misle, progovorili su glasno. Pridružuju im se i kolektivne žrtve lobotomije režimskih medija koje su studenti radom na terenu naveli da počnu da razmišljaju svojom glavom.

Predsednik je i dalje uveren da je svaki kompromis iskaz slabosti pa, onoliko hrabar kako sebe opisuje, bira dalju polarizaciju koju nagoveštavaju sve učestalije ulične čarke. Vučić je sam sebe proglasio nenadležnim za funkciju koju ima. Sam je odabrao da ga ne smatram svojim predsednikom.

Vučićev mandat traje do maja 2027. Ima još vremena da pokuša da bude predsednik i tako Srbiju za koju tvrdi da je toliko voli izbavi od neslućenih opasnosti.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista