Parlamentarno punoletstvo bez slavlja

Narodna skupština Srbije obeležiće 11. januara „sticanje punoletstva”. Na taj dan pre tačno 18 godina konstituisan je prvi višestranački saziv, posle decembarskih izbora 1990. godine. Međutim, parlament nema nekog naročitog razloga za „rođendansko slavlje”, jer je njegov ugled sa svakom novom svećicom na torti bio sve niži, pa je danas institucija u koju građani nemaju gotovo nikakvo poverenje.

Prvi višestranački saziv, u kome su socijalisti imali 194 poslanika a opozicionari samo 46, obeležile su, pre svega, devetomartovske demonstracije 1991. godine, koje je organizovao SPO, a koje su prerasle u velike ulične sukobe policije sa demonstrantima. Hapšenje Vuka Draškovića izazvalo je snažne studentske proteste, pa je parlament danonoćno zasedao, a socijalisti i opozicionari su prvi put zajedno radili na smirivanju situacije. Veliku zaslugu za uspeh u tom poslu imao je Slobodan Unković, predsednik parlamenta, koji je to kasnije „platio” ostavkom na ovu funkciju u maju, „zbog preopterećenosti i zdravstvenih razloga”. Javna tajna je bila da mu Slobodan Milošević nije oprostio što je podržao studentske proteste.

Nikada više nijedna stranka nije mogla sama da formira vlast, pa ipak socijalisti su u ovom prvom sazivu bili mnogo tolerantniji prema opoziciji nego u svim narednim sazivima. Ali, ni tada ni kasnije, nije bilo šanse da prođe neki opozicioni amandman, pa čak ni onda kada ga predlože sa nekim socijalistom. U ovom kao i u svim narednim sazivima poslanici su često skupštinsku govornicu koristili da se međusobno obračunaju, bez biranja reči, a vređanje drugih opozicionara bilo je zaštitni znak jedinog poslanika SRS-a, Vojislava Šešelja. Mada, ni poslanici, pre svega, SPO-a, nisu njemu ostajali dužni. U kasnijim sazivima biće i tuče i najstrašnijih uvreda, pa prebrojavanja „nacionalnih” krvnih zrnaca, pa vozova sa sendvičima za one čija krv nije „prošla test”...

Naredni saziv, posle decembarskih izbora 1992. godine, biće zapamćen po mračnoj atmosferi, po pretnjama čak i sa skupštinske govornice. U tom sazivu sedela su 73 radikala, a veliki broj njih je pravo sa ratišta stigao u poslaničku klupu sa sve „u ratu, dobijenom titulom četničkog vojvode”. Bio je tu i Željko Ražnatović Arkan i njegovih pet poslanika. Jednom je čak vojvoda Jovo Ostojić (SRS) zapretio sa govornice Zoranu Anđelkoviću (SPS), sa sve podignutim prstom, da se neće smejati. Nije to bila pretnja bez težine– u ovom sazivu na skupštinskoj prijavnici bilo je toliko oružja koje su poslanici morali da ostave pre ulaska u parlament da je mogla da se naoruža jedna četa. Kad su radikali odlučili da otkažu podršku manjinskoj vladi Nikole Šainovića, parlament je raspušten, a socijalisti su građanima u izbornoj kampanji otkrili da su „poslanici SRS-a bili takvi da su zajedno dužili 160 godina robije”.

I sledeći sazivi će uglavnom biti upamćeni po krađi mandata, po odsustvu bilo kakve saradnje između vlasti i opozicije, po glasanju duplim karticama, bez ikakvih posledica, po, na primer, upadu policije u skupštinsku salu kada su radikali zatvoreni sa „momcima u patikama”, dobro premlaćeni. Ovi sazivi u kojima su socijalisti sami i u raznim koalicijama vladali, bili su vrlo „efikasni”, desilo se da u jednom danu na svaka četiri minuta bude usvojen jedan zakon, pri tom se glasalo odmah posle obavljene „rasprave” – usvojeno je više od 20 zakona. Poslednji saziv uoči petooktobarskih promena, u kome nije bilo predstavnika DS-a, ni DSS-a, jer su bojkotovali izbore, bio je „najefikasniji”. Vlast su činili radikali, socijalisti i JUL, nije bilo televizijskih prenosa sednica, zakoni su donošeni kao na traci, a parlament se sastajao toliko „često” da za dve godine, koliko je trajao, ni poslanici između sebe nisu stigli da se upoznaju.

Ni atmosfera u prvom postpetooktobarskom sazivu, kada je DOS, sastavljen od 18 partija, imao dvotrećinsku većinu, nije bila mnogo bolja, a izlazak DSS-a iz koalicije, samo je dodatno pogoršao. Ovaj put, međutim, imali smo direktne TV prenose, pa su građani i sami mogli da gledaju svađu među koalicionim partnerima i međusobne optužbe za kriminal i glasanje, iako se i golim okom moglo videti da u sali nema kvoruma za odlučivanje, pa se u TV prenosu moglo videti glasanje duplim karticama. U tom sazivu su 23 radikala demonstrirala ponašanje neprimereno kafani, a kamoli „ovom visokom domu”. Da podsetimo samo na polivanje vodom predsednice parlamenta Nataše Mićić, pa odbijanje da odu sa govornice, a skupštinsko obezbeđenje je u jednom danu moralo sve njih da iznese iz sale za zasedanje. O rečniku kojim su se obraćali političkim neistomišljenicima da i ne govorimo – „lopov” i „kriminalac” bile su lepe reči, šta se sve moglo čuti. I u ovom sazivu nije bilo volje, ni vlasti ni opozicije, da sarađuju po bilo kom pitanju. Jedino u čemu su bili složni bile su oštre reakcije na svaku priču u medijima u kojoj se govorilo o poslaničkim privilegijama.

U narednom sazivu od 2004. u kojoj su socijalisti podržavali manjinsku vladu Vojislava Koštunice, radikali (82) i DS (37) bili su opozicija, atmosfera je bila mnogo bolja. Bilo je i saradnje vlasti i opozicije, uspevali su, na primer, da donesu nekoliko rezolucija o Kosmetu, ali i novi Ustav, koji danas, doduše, svi kritikuju, kao da nisu u njegovom pisanju učestvovali. Saziv pre ovog poslednjeg, u kojem su vlast, teškom mukom, napravili DS, DSS i G17 plus, nije se baš proslavio, pre svega zbog sukobljavanja unutar koalicionih partnera, koji su umeli, po medijima, jedni drugima da zaprete da će „otkriti sve što znaju” o onom drugom, samo „ako ne prestane da u svojim novinama plasira laži”...

Ovaj sadašnji saziv, u kojem parlamentarnu većinu čine stranke koje su se devedesetih žestoko sukobile – DS i SPS, jedva se konstituisao, pa jedva izabrao vladu nekako je još i radio, sve dok se nije dogodio raskol u najvećoj opozicionoj stranci – SRS. Njihova svađa sada je glavni problem u funkcionisanju parlamenta. Dojučerašnji partijski drugovi svojim svađama umeju da blokiraju parlament. Radikali umeju i nekom svojom pričom da drže „pod opsadom” skupštinu, ali opozicionari umeju i da se udruže u opstrukcije da bi neke „vruće teme” dobile razjašnjenje, tako smo zahvaljujući radikalima i LDP-u, pre svega, čuli sve o platama u javnim preduzećima, svetskoj finansijskoj krizi i njenom uticaju na nas, o energetskom sporazumu... Nekada nezamislivo, ali sada su i poslanici pozicije umeli da podrže opozicionare. Parlament je uspeo da ostvari, koliko-toliko, kontrolnu funkciju i da natera ministre da dođu pred poslanike i vladu da preduzme mere prema onima koje javnost ne vidi, a koji tvrde da su njihove milionske mesečne zarade – tajna. Opstrukcija ima opravdanje samo kad joj je trajanje ograničeno, a kada blokira bilo kakav rad, to je destrukcija, koja potpuno obesmišljava postojanje parlamenta, šteti onome ko je primenjuje, a pre svega nama građanima, koji sve to plaćamo. Nema utehe u tome što, kako kažu, možemo da ih kaznimo na izborima. Sve smo ih već kažnjavali.