Парламентарно пунолетство без славља

Народна скупштина Србије обележиће 11. јануара „стицање пунолетства”. На тај дан пре тачно 18 година конституисан је први вишестраначки сазив, после децембарских избора 1990. године. Међутим, парламент нема неког нарочитог разлога за „рођенданско славље”, јер је његов углед са сваком новом свећицом на торти био све нижи, па је данас институција у коју грађани немају готово никакво поверење.

Први вишестраначки сазив, у коме су социјалисти имали 194 посланика а опозиционари само 46, обележиле су, пре свега, деветомартовске демонстрације 1991. године, које је организовао СПО, а које су прерасле у велике уличне сукобе полиције са демонстрантима. Хапшење Вука Драшковића изазвало је снажне студентске протесте, па је парламент даноноћно заседао, а социјалисти и опозиционари су први пут заједно радили на смиривању ситуације. Велику заслугу за успех у том послу имао је Слободан Унковић, председник парламента, који је то касније „платио” оставком на ову функцију у мају, „због преоптерећености и здравствених разлога”. Јавна тајна је била да му Слободан Милошевић није опростио што је подржао студентске протесте.

Никада више ниједна странка није могла сама да формира власт, па ипак социјалисти су у овом првом сазиву били много толерантнији према опозицији него у свим наредним сазивима. Али, ни тада ни касније, није било шансе да прође неки опозициони амандман, па чак ни онда када га предложе са неким социјалистом. У овом као и у свим наредним сазивима посланици су често скупштинску говорницу користили да се међусобно обрачунају, без бирања речи, а вређање других опозиционара било је заштитни знак јединог посланика СРС-а, Војислава Шешеља. Мада, ни посланици, пре свега, СПО-а, нису њему остајали дужни. У каснијим сазивима биће и туче и најстрашнијих увреда, па пребројавања „националних” крвних зрнаца, па возова са сендвичима за оне чија крв није „прошла тест”...

Наредни сазив, после децембарских избора 1992. године, биће запамћен по мрачној атмосфери, по претњама чак и са скупштинске говорнице. У том сазиву седела су 73 радикала, а велики број њих је право са ратишта стигао у посланичку клупу са све „у рату, добијеном титулом четничког војводе”. Био је ту и Жељко Ражнатовић Аркан и његових пет посланика. Једном је чак војвода Јово Остојић (СРС) запретио са говорнице Зорану Анђелковићу (СПС), са све подигнутим прстом, да се неће смејати. Није то била претња без тежине– у овом сазиву на скупштинској пријавници било је толико оружја које су посланици морали да оставе пре уласка у парламент да је могла да се наоружа једна чета. Кад су радикали одлучили да откажу подршку мањинској влади Николе Шаиновића, парламент је распуштен, а социјалисти су грађанима у изборној кампањи открили да су „посланици СРС-а били такви да су заједно дужили 160 година робије”.

И следећи сазиви ће углавном бити упамћени по крађи мандата, по одсуству било какве сарадње између власти и опозиције, по гласању дуплим картицама, без икаквих последица, по, на пример, упаду полиције у скупштинску салу када су радикали затворени са „момцима у патикама”, добро премлаћени. Ови сазиви у којима су социјалисти сами и у разним коалицијама владали, били су врло „ефикасни”, десило се да у једном дану на свака четири минута буде усвојен један закон, при том се гласало одмах после обављене „расправе” – усвојено је више од 20 закона. Последњи сазив уочи петооктобарских промена, у коме није било представника ДС-а, ни ДСС-а, јер су бојкотовали изборе, био је „најефикаснији”. Власт су чинили радикали, социјалисти и ЈУЛ, није било телевизијских преноса седница, закони су доношени као на траци, а парламент се састајао толико „често” да за две године, колико је трајао, ни посланици између себе нису стигли да се упознају.

Ни атмосфера у првом постпетооктобарском сазиву, када је ДОС, састављен од 18 партија, имао двотрећинску већину, није била много боља, а излазак ДСС-а из коалиције, само је додатно погоршао. Овај пут, међутим, имали смо директне ТВ преносе, па су грађани и сами могли да гледају свађу међу коалиционим партнерима и међусобне оптужбе за криминал и гласање, иако се и голим оком могло видети да у сали нема кворума за одлучивање, па се у ТВ преносу могло видети гласање дуплим картицама. У том сазиву су 23 радикала демонстрирала понашање непримерено кафани, а камоли „овом високом дому”. Да подсетимо само на поливање водом председнице парламента Наташе Мићић, па одбијање да оду са говорнице, а скупштинско обезбеђење је у једном дану морало све њих да изнесе из сале за заседање. О речнику којим су се обраћали политичким неистомишљеницима да и не говоримо – „лопов” и „криминалац” биле су лепе речи, шта се све могло чути. И у овом сазиву није било воље, ни власти ни опозиције, да сарађују по било ком питању. Једино у чему су били сложни биле су оштре реакције на сваку причу у медијима у којој се говорило о посланичким привилегијама.

У наредном сазиву од 2004. у којој су социјалисти подржавали мањинску владу Војислава Коштунице, радикали (82) и ДС (37) били су опозиција, атмосфера је била много боља. Било је и сарадње власти и опозиције, успевали су, на пример, да донесу неколико резолуција о Космету, али и нови Устав, који данас, додуше, сви критикују, као да нису у његовом писању учествовали. Сазив пре овог последњег, у којем су власт, тешком муком, направили ДС, ДСС и Г17 плус, није се баш прославио, пре свега због сукобљавања унутар коалиционих партнера, који су умели, по медијима, једни другима да запрете да ће „открити све што знају” о оном другом, само „ако не престане да у својим новинама пласира лажи”...

Овај садашњи сазив, у којем парламентарну већину чине странке које су се деведесетих жестоко сукобиле – ДС и СПС, једва се конституисао, па једва изабрао владу некако је још и радио, све док се није догодио раскол у највећој опозиционој странци – СРС. Њихова свађа сада је главни проблем у функционисању парламента. Дојучерашњи партијски другови својим свађама умеју да блокирају парламент. Радикали умеју и неком својом причом да држе „под опсадом” скупштину, али опозиционари умеју и да се удруже у опструкције да би неке „вруће теме” добиле разјашњење, тако смо захваљујући радикалима и ЛДП-у, пре свега, чули све о платама у јавним предузећима, светској финансијској кризи и њеном утицају на нас, о енергетском споразуму... Некада незамисливо, али сада су и посланици позиције умели да подрже опозиционаре. Парламент је успео да оствари, колико-толико, контролну функцију и да натера министре да дођу пред посланике и владу да предузме мере према онима које јавност не види, а који тврде да су њихове милионске месечне зараде – тајна. Опструкција има оправдање само кад јој је трајање ограничено, а када блокира било какав рад, то је деструкција, која потпуно обесмишљава постојање парламента, штети ономе ко је примењује, а пре свега нама грађанима, који све то плаћамо. Нема утехе у томе што, како кажу, можемо да их казнимо на изборима. Све смо их већ кажњавали.