Atina između haosa i normalnosti

Atina, 13.  decembra – Grčka je upravo prošla kroz jednu od najtraumatičnijih sedmica u svojoj najnovijoj istoriji. I dok u centru Atine sukobi razgnevljenog mladog sveta sa policijom i vandalizam ne prestaju, ova jedanaestomilionska nacija još ne uspeva da samoj sebi odgovori šta joj se dešava.

Atina, iz koje su minulih dana u svet emitovane dramatične slike – u celini je u stvari bila jedna čudna mešavina haosa i normalnosti. Haos je bio u centru, ali glavnina ove tromilionske prestonice je izgledala, i tako se i ponašala, sasvim normalno.

Ispred hotela u kojem smo boravili, samo nekoliko stotina metara od epicentra krize, iz dana u dan se smanjivala količina jelki iznetih za Božić koji tamo počinje za deset dana. Na ulicama su uobičajeno popunjeni stolovi za ispijanje kafe na i u ovo doba blaženom mediteranskom suncu. Prodavnice su otvorene – izuzev središnjeg Kolonaki šoping centra – sa ne baš prevelikim brojem mušterija, po svemu sudeći zato što praznične rasprodaje počinju tek od nedelje.

Ali su zato ekrani domaćih TV stanica iz sata u sat uživo prenosili rat u centru, uz raspravu eksperata i običnih ljudi o tome šta se i zašto dešava, kada će se i – kako završiti.

Gledano sa strane, glavno pitanje je zašto je policija, čiji je jedan pripadnik optužen da je, ubistvom jednog tinejdžera tačno pre sedam dana, sve ovo pokrenuo, bila tako pasivna, a vlast upadljivo inertna. Svugde drugde, ovoliko nasilja i vandalizma – poslednji izveštaji štetu na gradskim i poslovnim objektima procenjuju na čak dve milijarde dolara – bilo bi povod za vanredne mere, političke i policijske.

Grčka vlada se međutim zadovoljila samo verbalnim osudama, valjda u strahu da bi žešća reakcija snaga reda mogla da izazove još neku pogibiju i stvari time pogorša. Nadala se, sigurno, i da će protesti uminuti sami po sebi.

Jedno od objašnjenja za sve što se događa jeste i visok stepen tolerancije Grka prema protestima, štrajkovima i demonstracijama; drugo je u karakteru same države, koja je u isto vreme i „meka” i „tvrda”. Dokaza za prvo ima na svakom koraku: u, primerice, načinu na koji Atinjani parkiraju svoje automobile, čega bi se postideo i Beograd: zaprečuju pešačke prelaze, ruiniraju travnjake, ostavljaju se u dva, pa i tri reda. Policajci, kažu, pišu kazne, ali pošto svako ovde ima nekog tamo gde treba, malo ko za prekršaje plaća.

Policija se, sa druge strane, smatra brutalnom, i otuda toliko gneva prema njoj. Ali, tvrde upućeni, ta brutalnost je selektivna. U četvrti Eksarhija, gde su problemi počeli, već godinama se odlaže „čišćenje” tamo utvrđenih anarhističkih elemenata; dok su na meti pre svega imigranti, ilegalni i legalni, koji danas čine čak petinu radne snage.

(/slika2)Grčka je od sredine sedamdesetih, posle ukidanja vojne diktature, relativno brzo promenila svoju socijalnu i ekonomsku sliku. U Evropsku zajednicu (uniju) ušla je kao 12. članica još 1981. U evrozoni je od 2001. Relativno je bogata – oko 30.000 dolara po stanovniku godišnje – ali ova impresivna brojka sakriva velike socijalne razlike.

Ekonomija je prošle godine imala četiri odsto rasta, ali ova godina najavljuje stagnaciju. Konzervativna vlada Nove demokratije, koja je 2004. okončala dug period vladavine socijalista, odnedavno naglo gubi rejting, kako zbog nepopularnih reformi koje (između ostalog i po nalozima iz Brisela) sprovodi, tako i zbog učestalih optužbi za korupciju u svojim vrhovima. Tu je zatim i problematični obrazovni sistem, izuzetno visoka stopa nezaposlenosti među onima koji su tek završili školovanje (gotovo svaki četvrti) i poznati sindrom „evropske cene a domaće plate”.

Sve u svemu, zapaljiva smeša. Ubistvo mladog čoveka su osudili svi, ali većina Grka ipak ne razume zašto opravdani gnev mora da bude praćen i vandalizmom. Masu nezadovoljnog mladog sveta očigledno predvodi mala grupa anarhista, koji su svoj štab smestili u policiji nedostupnoj atinskoj Politehnici (tehnički fakultet), a svima njima su su se, kao i drugde u sličnim situacijama pridružili i kriminalci i narkomani, pa otuda mnogo uništenih i poharanih ekskluzivnih butika i prodavnica tehnike i mobilnih telefona.

Oni koji protestuju žele mnogo toga: kraj policijskog nasilja, žele promenu opšteg stanja u zemlji, bolji sistem... Sve što se događa, ukratko, ogledalo je krize grčkog modela razvoja, krize institucija i krize društva koje se, po svemu sudeći, mnogo brže menjalo spolja nego iznutra. Ova ponuda će zato u dogledno vreme prestati – ali sve što je ona iznela na površinu neće nestati.