Digitalna i ostale vrste diskriminacija

Država se beskrajno trudi da digitalizuje naciju, umesto da se potrudi da pruži subvencije siromašnima za struju i hranu. Država treba da napravi još 50 narodnih kuhinja, još prihvatilišta, lekarskih ordinacija za stare, siromašne, bolesne. Umesto toga, grade se stadioni, na kojima se dokoni nedeljom porodično druže, šetaju, eventualno pogledaju utakmicu druge lige (ako nema prve).

Država treba svima da daje penziju ili socijalnu pomoć barem u visini minimalne zarade, jer sa 30.000 dinara teško se može izdržati i 10 dana, a kamoli ceo mesec. Mnogo je onih koji imaju manje od toga ili ništa. Ne bi trebalo da se pruža skupa zahvalnost samo bogatim sportistima za njihove zasluge i uspehe, nego zahvalnost svima koji su iznedrili sve dobre generacije mladih ljudi (profesorima, učiteljima, trenerima).

I, na kraju, ono što je najmanje komplikovano – da se svim građanima da jednaka šansa za sreću slanjem koverata za nagradnu igru „Uzmi račun i pobedi” kao što je bilo donedavno, a ne da sve mora elektronski. Nemaju svi kompjutere, pametne telefone, internet, nisu digitalno obučeni i pismeni, a zaslužuju da se, makar malo, ponadaju svom komadiću sreće.

Irena Stanković,

profesor solfeđa, Beograd