„Tajna večera” Save Šumanovića

Šid – Jula 1942. godine Sava Šumanović počeo je da slika beračice grožđa na formatu 159 sa 189 santimetara. Na poleđini slike zabeležio je: „Počeo crtati 30. 7. 42, počeo uljem 3. 8. 42, počeo finim bojama 5. 8. 42.”

Tokom avgusta naslikao je na istu temu još dve kompozicije, jednu istog formata, a drugu iste visine ali širu. U rano jutro 28. avgusta došle su ustaše i odvele ga u sremskomitrovačku kaznionicu sa 150 najuglednijih građana Šida. Zabrinuta majka Persida obratila se poglavniku sa molbom da se njen sin Sava pusti na slobodu, a 15. septembra stigao joj je sledeći odgovor:

„Uvidom u očevidnost Ureda 1 u Šidu ustanovljeno je da je Šumanović Sava kao talac po Višem redarstvenom povjereništvu osuđen na smrt i strijeljan 30. 8. 1942. godine. Uslijed toga se molbi ne može udovoljiti.”

Tri velike kompozicije sa naslovom „Beračice”, poslednje što je Sava naslikao, prošle su slično kao i „Šidijanke”, veliki ciklus velikih formata sa figurama kupačica, u kojima su „ovlašćeni” merioci umetničkih vrednosti videli utopijski poduhvat traženja „idealnog stila”. Tri velika formata „Beračica” videli su kao mogući početak stvaranja novog ciklusa, prekinutog smrću.

Pre nekoliko godina zapaženo je da „Beračice” nisu početak novog utopijskog poduhvata, već završen triptih.

– Ove tri slike do sada nisu sagledavane kao celina i nisu privlačile previše pažnje onih koji su se bavili proučavanjem slikarstva Save Šumanovića – kaže istoričar umetnosti Vesna Burojević, direktorka Galerije „Sava Šumanović”. – Istraživači su nalazili da su ove slike nastale poslednje i isticali njihovu dokumentarnu vrednost. Slučajno je pre pet godina, kad se sređivala stalna postavka, otkriveno da se one precizno nastavljaju jedna na drugu. Od tada ih izlažemo zajedno, simbolično na samom izlazu, kao triptih. One već na prvi pogled privlače pažnju svojim formatom, velikim brojem krupnih ženskih figura u prvom planu, kao i neuobičajeno svetlim koloritom. Teško je objasniti kako ranije nije zapaženo da je ovo triptih, verovatno je stoga što je Sava i ranije slikao beračice grožđa. Analizirane su likovno, na njih su padale primedbe u vezi sa proporcijama, koloritom, monumentalnošću. Primedbe se mogu opravdati samo time što slike nisu viđene kao celina, koja potpuno menja njihovo mesto u hijerarhiji vrednosti.

Da se Savin život okončao prirodnom smrću, ova kompozicija bi se danas doživljavala sa drugim primislima. Ali, Sava je stradao u ustaškoj planskoj akciji smanjivanja broja Srba u Sremu, zajedno sa oko 2.400 ljudi. Streljani su ili ubijani maljevima na ivici dugačke jame, a zatim mnogi još živi polivani krečom. Stoga ovakvo umetnikovo stradanje neizbežno opredeljuje današnje iščitavanje triptiha, Savinog poslednjeg dela. Sa svešću o Savinom mučeničkom kraju, sve na njemu dobija drugu simboliku.

Kompoziciju triptiha drži 12 mladih žena, svaka sa korpom punom crnog grožđa. U središnjoj slici između dva vinograda prostire se njiva zrelog žita. Kako se žito u Sremu žanje u julu, a grožđe bere dva meseca kasnije, neizbežna je primisao kako je slikar sastavio vino i hleb za svoju euharistiju. Sasvim je moguće da je, sluteći strašne događaje, ovu svoju „tajnu večeru” sa 12 beračica grožđa sakrio u tri kompozicije koje će ostati nepročitane više od 60 godina i koje će se slučajno spojiti u celinu tek u našem vremenu.

Direktorka galerije Vesna Burojević rado detaljiše u iščitavanju simbolike u triptihu, pa na usnama beračica vidi molitvu, u njihovoj prečistoj bosotinji vezu sa zemljom, a u njihovoj naglašenoj fizičkoj snazi veru u pobedu života nad fašističkim zlom.