Moć se seli s kraja na kraj sveta

Amerikanci obožavaju svoje automobile koje su proizveli „Ford”, „Kadilak” ili „Bjuik” i decenijama su bili zaštitni znak zapadnog hegemona. Bilo ih je mnogo i bili su veliki. U starim holivudskim filmovima u njima se sve dešavalo: prvi mladalački poljupci, buntovništvo, odlazak od kuće, pokajanje… Policijske potere okončavane su uništavanjem ogromnih količina ovih drumskih krstarica, njihovim prevrtanjem, letovima kroz vazduh, padom u reku… I uvek sa tek ponekim lakše povređenim čuvarom reda. Jer američki automobili su najbolji, najbezbedniji! Pravi dokaz moći industrije SAD.

Ovu idiličnu sliku nije mogao da pomuti niko, čak ni Evropljani sa svojim četvorotočkašima poput legendarne „bube”. I tako sve dok na scenu nisu stupili Kinezi i pokazali da napraviti automobil i nije tako teško. A što je najvažnije, to je moguće uraditi jeftinije od onoga u šta su nas do sada uveravali zapadni proizvođači. Svoju ulogu odigrala je i tehnologija koja nije mogla da ostane zarobljena u uskim naučnim krugovima „razvijenih” zemalja, već se proširila svetom brzinom interneta.

Poređenja radi: daleke 1975. u SAD je proizvedeno skoro devet miliona automobila. U Evropi otprilike isto. Kineska auto-industrija tada praktično nije ni postojala, jedva je zadovoljavala potrebe državnih službi. Pola veka kasnije, tačnije do 2025, proizvodnja četvorotočkaša u Americi povećana je za manje od 20 odsto, a slično je i u Evropi. Ali zato je kineska dosegla više od 31 milion najsavremenijih vozila!

Naravno, nisu samo automobili sporni, oni su samo jedan od najvidljivijih simbola promena u svetskoj ekonomiji. Slično je kada je reč i o drugim proizvodima za široku potrošnju. Nekadašnjim tehnološkim gigantima sigurno nije lako kada strepe pred najezdom jeftinih proizvoda obeleženim sa „Made in China”. Donald Tramp je sa punim pravom lupio šakom o sto i rekao dosta. I uvozu iz Kine udario carinu od neverovatnih 245 odsto. Ali nije zaboravio ni Evropu.

Pitanje koje trenutno sve muči jeste u šta će se pretvoriti ovaj „carinski rat”? Za početak, Evropa je uzdrmana iz temelja. Istovremeni gubitak glavnog sponzora sa druge strane Atlantika, iznuđeno povlačenje iz nekadašnjih kolonija u Africi i Aziji i rat u Ukrajini su uneli nemir u srca ovdašnjeg stanovništva. Blagodeti koje je vekovima donosio status „centra sveta” nestaju, jedna za drugom. A to neminovno utiče na moral ljudi. Međusobne optužbe sve su učestalije.

Sa druge strane, Kina je doskoro važila za neku vrstu parije, izolovana od zapadnog društva, negde daleko na istoku, ali i te kako privlačna za zapadne investitore. Pre svega one kojima je bila važna jeftina radna snaga. Mnogi su se upecali i ovamo preselili svoje poslovanje. Ali nisu računali na to da će Kinezi, praveći ono što im je dato, vrlo brzo shvatiti da isto mogu da rade i bez stranih gazda. I počeli su, i to u vreme najburnijeg razvoja nauke i tehnologije. Iznedrili su najbolje majstore, inženjere, naučnike, dizajnere, matematičare… Na njih američke carine ne deluju jednako kao na Evropljane.

Uostalom, da je vreme veštačkih zabrana minulo pokazala je i Rusija koja je, iako pod evropskim sankcijama, prosto, procvetala. Kina nikada nije bila hegemon, ali je uvek bila veoma važan faktor u rasporedu svetske moći. Američke sankcije sigurno neće ostati bez efekta, ali je jasno i da će uslediti adekvatan odgovor. Evropa je drugačiji slučaj. Njena centralizovanost rezultat je tek dobre volje pojedinačnih članica, nejednakih po političkoj, vojnoj, privrednoj, istorijskoj moći… Takvi savezi, upravo zbog navedenih različitosti, manje su otporni na delovanje izvana. Budući da je Tramp EU doživeo kao jednog od „remetilaca američkog načina života”, Evropa bi se, kao i u ratu u Ukrajini, ponovo mogla pokazati kao najveći gubitnik.

Kako god bilo, povratak na staro nije moguć. Ne samo da predstoji prilagođavanje novim globalnim okolnostima, već će tu muku na sebe morati da preuzme svaka zemlja ponaosob. Aktuelni savezi, pre svih oni sazdani na rezultatima Drugog svetskog rata, za ove nove prilike nisu adekvatni. Pojava suverenizma u Evropi o tome najviše kazuje.

Pitanje je, međutim, kako izbeći povratak ratovima. U vremenima elektronskih i drugih medija gnev nezadovoljnih lako je usmeriti u željenom pravcu. Takve pokušaje vidimo na celom Starom kontinentu, a posebno u državama sa ne baš stabilnom političkom situacijom. Srećna okolnost je da su se Evropljani odvikli od ratovanja, da su „omekšali”. Nisu mnogo bolji ni Amerikanci. Ali – Tramp je odlučniji.