Evropljani ne odustaju od ratova

Evropljani ne odustaju od velikih ratova. Rastrzani dilemom da li da ostanu svoji, nezavisni i slobodni, ili da se priklone uslovima nastalim u trećem milenijumu, izlaz, za sada, traže u – gnevu. Tako je EU nedavno savetovala svojim građanima, a ima ih oko 450 miliona, da obezbede zalihe hrane i ostalih potrepština za preživljavanje za barem 72 sata. 
„Britanski premijer Kir Starmer i francuski premijer Emanuel Makron najopasniji su političari u svetu i spremni su da, usled ’fantomskog bola’ zbog izgubljenih imperija, krizu u Ukrajini podignu na globalni nivo. Dve zemlje šire militarističku retoriku u Evropskoj uniji koja je stvorena upravo zarad mira na kontinentu”, piše švajcarski dnevnik „Veltvohe”.
Tokom trogodišnjeg rata u Ukrajini Brisel je Kijevu uputio pomoć vrednu 132 milijarde evra, a planira da se „otvori” za dodatnih 115 milijardi. Predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen traži da evropski izdaci za naoružanje porastu na vrtoglavih 800 milijardi. U međuvremenu, London i Pariz kroz tzv. koaliciju voljnih zagovaraju slanje evropskih oružanih snaga na ukrajinsko bojište. 
Odgovor na pitanje otkud tolika agresivnost je jednostavan. Evropska unija je trenutno na staklenim nogama. Ne postoji jedinstvo ni kad je reč o budućnosti, ni u vezi sa strategijom za dostizanje iste. Istovremeno, niko od aktuelnih vodećih političara nije spreman da na sebe preuzme odgovornost za dosadašnje promašaje, a pogotovo da odgovori na pitanje gde su nestale sve pomenute pare. Verovanje da bi veliki rat kao oblak prekrio sve navedene dileme čini se kao dosta naivno. 
Lagodno baškarenje na plodovima koje su doneli dani kolonijalizma i tehnološke superiornosti nezadrživo se primiče kraju. I što je najgore, postalo je kočnica nezaustavljivim promenama. Nekadašnja želja za dominacijom preko noći se pretvorila u borbu za sopstveni opstanak. 
„Evropa se bliži civilizacijskom samoubistvu”, opominje američki potpredsednik Džej Di Vens. Našavši se, praktično, na vetrometini, zemlje Starog kontinenta kao da pokušavaju da iskustva iz prošlosti primene na današnja dešavanja, i u tome neminovno gube. Samozvani „centar ljudske civilizacije” umrtvljen je do te mere da svaki malo jači pojedinačni potres, bilo gde na planeti, počinje da oseća kao sopstvenu dramu. I dok su slična dešavanja nekada mogla da budu amortizovana bogatstvom, ugledom, političkom mudrošću, tradicijom… danas sve pomenuto kao da se preselilo na neke druge meridijane. 
Gotovo preko noći postalo je vidljivo da je Evropa tokom većeg dela 20. veka samo pratila Ameriku u njenom globalnom pohodu, ne angažujući se preterano, ali štedro sakupljajući sve ono što im je transatlantski predvodnik tako velikodušno prepuštao. Onog trenutka kad su se našli pred zadatkom da sami brinu o sebi, među Evropljanima su počeli da se iskazuju vekovni animoziteti ugušeni svojevremenom sovjetskom i američkom pobedom nad nacističkom Nemačkom 1945. Danas, kada su dve pomenute velike sile (ovog puta Rusija umesto SSSR-a) shvatile da im je održavanje kakvog-takvog reda na Starom kontinentu postalo nepotreban balast, aveti prošlosti su se probudile. 
Već smo pomenuli da je Evropa 21. veka stavljena pred dilemu: da li želi da bude nezavisna ili joj više odgovara da se oslanja na moćnije. Ali, ko su danas moćnici? SAD, Rusija, Kina, Indija, Brazil, Turska… Svi pomenuti bili su tokom istorije, s manje ili više uspeha, na meti evropskih osvajača. Staviti se pod pokroviteljstvo bilo kojeg od navedenih, i bez obzira na ideološku bliskost ili geografsku udaljenost, za današnje evropske lidere značilo bi neku vrstu – kapitulacije. Takav žig čelnicima „civilizacije nad civilizacijama” jednostavno nije prihvatljiv.
I, što je možda i najvažnije, sve pomenute velike zemlje dovele su svoje ekonomije i odbrambene sisteme u stanje samodovoljnosti, sposobne su da prežive i bez obimnih kontakata s drugima. Evropa je od takve pozicije svakim danom sve udaljenija. Odavno se pretvorila u pukog potrošača i drugačija perspektiva joj nije izgledna. A do sada pokradeno bogatstvo uveliko je potrošeno. 
Pri svemu pomenutom naš kontinent nije spreman da brine ni o sopstvenom dvorištu. Oslobođen strahova od mogućih spoljnih zavojevača, zaboravio je gde se nalazi, koje su mu granice, šta sve poseduje. Balkan, na kojem smo i mi smešteni, najbolji je dokaz za ovu tvrdnju. Ovaj prostor kao da služi za međusobna razračunavanja Nemaca, Francuza, Engleza... Kao i tokom dosadašnje istorije. U evropske okvire primaju se samo oni od kojih može da se izvuče bilo kakva korist. I dok može. Primer je Mađarska.
Gde je izlaz? Kako kontinent koji je na društvenoj i svakoj drugoj vetrometini, bez sopstvenih energetskih i drugih sirovina, pod pritiskom neevropskog znanja i tehnologije, bez iole relevantne odbrambene sposobnosti, na samoj ivici međusobnih svađa, birokratski vođen od „briselskih nameštenika”… suprotstaviti državama koje imaju jasnu viziju za narednih barem 50 godina? I nedavna predizborna dešavanja u Sjedinjenim Američkim Državama na najbolji način su pokazala svu perifernost evropske politike. 
Onog trenutka kada bilo koja zemlja ili narod pokušaju da pronađu sopstveni put u budućnost, i bez narušavanja suvereniteta drugih, dižu se kuka i motika. Za Evropsku uniju sve što postoji van nje oduvek je posmatrano samo kao otvoreno lovište. Kako sada izgleda, lovočuvari su počeli da rade svoj posao.

 *Novinar „Politike” u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista