Papa koji nas je poštovao

Papa Franja, koji se upokojio drugog dana Vaskrsa, po mnogo čemu je bio prvi, jedinstven i samosvojan. Prvi latinoamerikanac na Katedri Sv. Petra, prvi jezuita izabran za poglavara Rimokatoličke crkve, prvi pontifeks koji je za svoje papsko ime odabrao ime svetog Franje Asiškog (12/13 vek), papa koji nije želeo da stanuje u papskim odajama u Vatikanu, već u internoj vatikanskoj Gostinskoj kući „Sveta Marta”, na grudima nije poneo zlatan, već srebrni krst, crvene cipele zamenio je crnim ortopedskim, predviđenu platu nije primao, već ju je upućivao u humanitarne svrhe, neposredno po izboru 2013. godine, pojavivši se na balkonu Crkve Svetoga Petra, pred mnogobrojnim vernicima okupljenim na trgu, nekonvencionalno im se, umesto uobičajenim ritualnim pozdravom, obratio sa dobro veče. Došao je, nekoliko sati pred konačni ovozemaljski rastanak, i da im kaže „zbogom”, iako ga glas više nije služio, a smrt se očigledno već bila uselila u njegovo biće. Pouzdani vatikanski izvori svedoče da je lično nepokolebljivo insistirao da se in extremis ipak pojavi pred svojom pastvom, jer je posebno držao do promislene simbolike poklapanja datuma proslavljanja Vaskrsa za sve hrišćane, pošto mu je težnja ekumenstvu (a ne ekumenizam!) bila jedna od ideja vodilja i prioritet pontifikata. I po tome je jedinstven ‒ nije poznat slučaj da se jedan papa o najradosnijem hrišćanskom prazniku praktično na samrti obratio svim hrišćanima, Urbi et Orbi. Dvanaest godina provedenih na mestu poglavara Rimokatoličke crkve ovaj Argentinac italijanskog porekla ispunio je neumornim revnovanjem na mnogim poljima pastoralnog, društvenog i političkog angažovanja, mnoge je ljude oduševljavao, nemali broj iznenađivao, a poprilično njih, osobito u katoličkim crkvenim krugovima, i ozlojeđivao, tako da će njegovu ulogu i učinke, pogotovo bez potrebne vremenske distance i svestranih analiza, biti veoma teško objektivno proceniti. Ono što je sigurno jeste da je obeležio epohu i da su mu postignuća, ukupno uzevši, bila znatna i zapažena. Posle dvojice po mnogo čemu (no ne i po svemu) drugačijih, ali neosporno istorijski značajnih katoličkih poglavara u 20. i 21. veku, Jovana Pavla Drugog i Benedikta Šesnaestog, papa Franja (1936‒2025) snažno je dopisao svoje poglavlje krmanjenja Rimokatoličkom crkvom u višestruko izazovnim i smutnim vremenima, ali i delatnog učestvovanja u određivanju smerova kretanja jednoga sveta na prekretnici. Realno smanjeni uticaj Svete stolice na tokove globalnih zbivanja papa je nadomeštavao ličnom harizmom, doslednošću u temeljnim opredeljenjima i, neki će reći, tipično jezuitskom, zavidnom socijalnom inteligencijom. I, što možda nije, a možda i jeste najvažnije, bio je, po svemu sudeći, dobar čovek. Odlika koja se u stručnim razmatranjima neretko gubi iz vida, a koja za jednog hrišćanskog pastira nikako ne bi smela da bude sporedna.

            Bilo bi krajnje pretenciozno, a i neumesno, u ovih nekoliko nekroloških redova upuštati se u opštije predstavljanje i prosuđivanje načina na koji je papa Franja vodio svoju crkvu i rezultata koje je ostvario. O tome će se tek nadugačko i naširoko raspravljati, pa i polemisati. Već sada se, verujem, sa određenim pouzdanjem može reći da ja papa Franja ostao veran prvom podnaslovu u svojoj prvoj samostalnoj enciklici iz 2015. godine „Hvaljen budi”, „o brizi za zajednički dom”. Taj rečiti podnaslov glasi: „Ni prema čemu na ovom svetu ne možemo biti ravnodušni.” I, zaista, pisac ove enciklike, posvećene ekološkoj problematici, ni prema čemu svetskom i ljudskom nije bio ravnodušan. Za nas je u ovom trenutku možda najzanimljivije podsetiti na to kako se, u sklopu svoga, uslovno rečeno, ekumenskog i spoljnopolitičkog nastupanja, odnosio prema balkanskoj regionalnoj sceni i, konkretno, prema Srbima, Srbiji i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Ostavimo li po strani u nas prilično rasprostranjene, same po sebi legitimne, stavove prema transistorijskom neprijateljskom i antisrpskom delovanju Vatikana, za koje prošlost daje obilne potvrde, kao i rigidno, teološki utemeljeno fundamentalističko shvatanje da sa katolicima uopšte ne treba razgovarati, a da je svaki papa jurišnik rimocentričnog ekumenizma, stvarnost i poštenje nalažu zaključak da bi nam papa Franja zasluženo morao ostati u dobroj uspomeni. U konteksu borbe za mir i međuljudsko zbližavanje, iskreno je poštovao i Srbe i Srpsku prvoslavnu crkvu. Iako je to zavisilo samo od njega, jer je postupak postulature za kanonizaciju bio okončan, papa Franja, uprkos snažnim pritiscima, nije kanonizovao zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Alojzija Stepinca, svestan, kako se izrazio, „mnogih nejasnoća” u njegovom slučaju. Štaviše, zajedno sa našim počivšim patrijarhom Irinejem (koga je nazvao velikim patrijarhom) učinio je gest bez presedana, formiranjem mešovite komisije Svetog arhijerejskog sinoda SPC i Biskupske konferencije Hrvatske (2016), radi zajedničkog preispitivanja Stepinčeve ličnosti i uloge u periodu pre, za vreme i posle Drugog svetskog, što je izazvalo veliko nezadovoljstvo u hrvatskim klerikalnim krugovima. Ni manje ni više nego sa pravoslavnim Srbima o blaženom Stepincu?! Takođe, premda je, naročito iz Prištine, u više navrata bilo suprotnih najava, Sveta stolica nije priznala jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, što je kapitalna činjenica od bilateralnog, ali i šireg međunarodnog i geopolitičkog značaja. Otkuda sve to?

Pročitamo li nedavno objavljenu biografiju pape Franje „Nadaj se!”, mnogo toga će nam postati jasnije i u vezi sa ishodištima njegovog hrišćanskog uverenja u potrebu bratstva među svim ljudima, čemu je istrajno služio tokom celog svog pontifikata, što je u svetu dubokih podela i ideoloških ostrašćenosti, a naravno i suprotstavljenih interesa, često izazivalo nepovoljna reagovanja i ignorisanje. Valja se nadati da sa odlaskom ovog jedinstvenog pape plemeniti principi nade i čovekoljubive vere neće zajedno sa njim napustiti Vatikanski grad. Kako bude da bude, sećaćemo se još, i te kako, pape Franje.

 *Bivši ambasador u Vatikanu