Demokratija i strategija

Dr Neven Cvetićanin*

Vinston Čerčil je prilikom govora u Donjem domu Britanskog parlamenta 1947. godine izjavio da je „demokratija najgori oblik vlasti, osim svih ostalih oblika koji su isprobani s vremena na vreme”. U to doba je ovaj državnik već osetio na sebi mane demokratije, jer je kao ratni pobednik i heroj koji je vodio Britaniju kroz Drugi svetski rat izgubio prve posleratne izbore 1945. godine koje je dobio bledunjavi laburista Atli, pokazujući da heroji upravo glasom masa mogu biti detronizovani.

Demokratija ima tu manu da na površinu često izbacuje mediokritete koji su najuspešniji u prostoj demagogiji i koji više misle na naredne izbore nego na dugoročne nacionalne interese koji su masama neshvatljivi (iako je Atli koji je zamenio Čerčila ipak bio realni reformator daleko od praznih demagoga našeg vremena). Narečeni Čerčil i nije došao na vlast 1940. godine putem izbora, već onda kada je svima unutar britanske elite bilo jasno da samo on, onakav kakav je, mešanac između buldoga i pitbulterijera, može biti efikasni ratni lider Britanije. Kada je nastupio mir, odmah su poželeli nekog manje živopisnog. Slično se desilo i Čerčilovom prijatelju De Golu, koji je takođe došao na vlast 1958. godine konsenzusom francuske elite da samo on može izvući iz krize tada potpuno posrnulu francusku Četvrtu republiku, što je on i učinio osnivajući Petu republiku, da bi ga kada ju je stabilizovao, maltene poterali sa trona, što on kao pametan čovek nije dozvolio, sam podnoseći ostavku. Ćud gomile je, vaistinu, smešna rabota.

To bi na sebi mogao iskusiti i Donald Tramp, trenutni miljenik američkih radničkih masa, koji im je obećao obnovu posrnule američke industrije, viši standard i ponovo veliku Ameriku, za šta bi bilo nedovoljno tri života, a kamoli jedan predsednički mandat od četiri godine. Problem sa kojim bi se mogao suočiti Tramp je što bi kratkoročne posledice njegovih novouvedenih carina po američku ekonomiju i standard građana mogle biti negativne, jer će poskupeti cenu uvoznih proizvoda, koji se ne mogu odmah lako zameniti domaćim, te bi u ovom interegnumu između dugoročnih monumentalnih planova i kratkoročnih negativnih posledica mogli da stradaju živci američkih birača koji bi mogli zaključiti da Tramp nije ispunio ono što im je obećao i da im život pod njim nije bolji, već naprotiv. Proverićemo to već na takozvanim „srednjim izborima” za Kongres u novembru sledeće godine, koji su uvek najbolje prolazno vreme za bilo kojeg američkog predsednika, jer padaju tačno na sredinu njegovog mandata.

Upravo rezultate tih „srednjih izbora” čekaju i Trampovi strateški partneri i njegovi strateški konkurenti, od Putina, preko Si Đinpinga, sve do poslednjeg lidera u poslednjoj svetskoj zabiti, jer će to svima biti znak čemu mogu da se nadaju. Putin je upravo i oprezan u pompeznim dogovorima sa Trampom oko Ukrajine, jer je dovoljno iskusan da zna da ono što aminuje trenutna administracija, neka nova može da jednostavno obriše, čime bi se opet vratili na tradicionalne konkurentske odnose Amerike i Rusije svuda po svetu, dok bi Trampova politika detanta između dve sile bila tek prolazna epizoda.

Toga je svestan i Tramp koji se domunđava ne bi li nekako zaobišao američki Ustav i pokušao da dobije i treći mandat, čineći sebe kredibilnijim za dugoročne strateške dogovore, ali i rušeći one američke ustavne prakse koje su ovoj supersili u prošlosti davale stabilnost. S druge strane, Putin i Si Đinping mogu da dugoročno planiraju koliko hoće, bivajući vlasni da ostanu na vlasti sve dok ih zdravlje i strateške strukture pod njima posluže, trasirajući svoju dugoročnu viziju putem odabranih naslednika i u budućnost, te su u tom smislu oni u prednosti pred Trampom, nad kojim stalno visi Damoklov mač ćudljive volje birača. Još su klasici političke misli od Makijavelija do Monteskjea tvrdili da je za velike države najbolje da budu monarhije, tj. carstva sa jakim kraljem, a da je malim zemljama najbolje da budu demokratske republike.

I tu dolazimo do u krizu potonule Srbije koja trenutno tumara između sasvim opravdanih protesta zbog raznih javašluka vlasti i jednako opravdane potrebe za nekim redom i radom u sveopštem haosu. Trenutna situacija bi se najbolje mogla okarakterisati kao kriza institucija, jer polako ostajemo bez bilo koje institucije u koju bi narod imao poverenje – parlament je odavno nefunkcionalan i pasivan, predsednik i vlada ozbiljno okrnjeni trenutnim nezadovoljstvom koje je zahvatilo i najzabačenija sela, crkva je na udaru zbog mišljenja dela društva da je pristrasna u trenutnoj krizi, baš kao što je slučaj i sa univerzitetom kome drugi deo društva zamera da je takođe u aktuelnoj krizi pristrasan. Možda je vojska jedina institucija koja nije izgubila na popularnosti, ali ona je oduvek gledala svoja posla i nije volela da se meša bez preke potrebe u prizemnu dnevnu politiku, noseći na sebi krst ovog digitalnog vremena u kome nove generacije više vole da igraju igrice, nego da se obučavaju u bazičnim borbenim veštinama kao što su im radili očevi, dedovi i pradedovi.

Ovakva situacija detroniziranja gotovo svih autoriteta u društvu, čemu su neki od njih i sami doprineli svojim delovanjem, nije dugoročno održiva, jer svako društvo da bi funkcionisalo mora da ima funkcionalne institucije i strateške orijentire, jer inače nije korisno ni svojima ni tuđima, jer niko ne zna čemu može da se nada. Kada se na sve ovo doda i neizvesnost u svetu, onda umesto broda koji zna kuda plovi kao društvo postajemo talas koji se sutra može razbiti o stene, jer se greške određenih naroda i država u ovom mutnom 21. veku neće praštati.

Komplikovan čvor kojim smo trenutno vezani je najlakše prosto „gordijevski” preseći nekim prekim rešenjima, ali se time on neće raspetljati, već će se samo još više zapetljati, te je jedini način da se on otpetlja put strpljive izgradnje funkcionalnih institucija smislenim reformama izbornog zakonodavstva, medijske sfere i pravosuđa za sam početak. Generalno bi trebalo da krenemo i u pravcu značajnijih ustavnih reformi i stvaranja neke nove „srpske Pete republike”, jer se ova „četvrta” upravo, baš poput one nekadašnje francuske, pokazuje nefunkcionalnom. Ali je pitanje da li kao društvo imamo zrelosti da mislimo dugoročno i dalje od sopstvenog nosa formirajući ideju nekog „srpskog degolizma” primerenog vremenu i trenutku, koji bi kombinovao funkcionalnu demokratiju, sa pravnom i socijalnom državom, a što bi društvu obezbedilo realan, a ne veštački red.

Ali kao što smo videli iz ovog članka, taj problem zrelosti društva za dugoročne reforme muči i silnu Ameriku, pa kako ne bi nas obične smrtnike na Balkanu. A od načina na koji će rešavati upravo taj problem, države i narodi će u tehnološki naprednom i „pametnom” 21. veku cvetati ili – propadati.

*Naučni saradnik na Institutu društvenih nauka