Medijski rat protiv Srba

Rečnikom generacija rođenih u ovom milenijumu, Srbi su istorijski megaluzeri. Pobednici u dva balkanska, a potom i oba svetska rata, doživeli su da kraj prošlog veka završe kao loši momci. U očima Evrope i dobrog dela zapadnog sveta naš narod je tendenciozno dehumanizovan, prikazan kao agresivna i krvoločna nacija, koja ne preza ni od najgrozomornijih zločina. Lepili su nam etikete masovnih ubica, serijskih silovatelja, kradljivaca istorije.

Posetioci izložbe koja je nedavno održana u Arhivu grada Novog Sada mogli su da se uvere da satanizacija Srba nije bila slučajna. Ona je rezultat dugotrajnog procesa koji je počeo još uoči raspada Jugoslavije. O tome svedoče originalni primerci časopisa i novina koje je sakupio Dejan Kragić, kolekcionar i istoričar-amater iz Novog Sada. On je više od decenije sakupljao svedočanstva o medijskom ratu protiv našeg naroda.

– Kada pogledate medijske napise u kojima se spominje Srbija uoči i tokom devedesetih godina, uočićete cilj da nas proglase za isključive krivce. Pošto je pao Berlinski zid, Zapad je ostao bez neprijatelja u vidu komunizma i Rusa. To upražnjeno mesto dodeljeno je Srbima, čija realna krivica može da bude neshvatanje procesa koji su proistekli iz pada gvozdene zavese. Nismo se snašli i to nas je skupo koštalo – objašnjava Kragić, koji je i predsednik udruženja „Srpsko istorijsko nasleđe”.

Ako se udubimo u tematiku medijskog rata protiv Srba, stiče se utisak da su oni optuživani upravo za ono što je njima činjeno. Ali krenimo redom.

Krajem 1988. godine „Njuzvik” konstatuje da u Jugoslaviji živi 8,1 milion Srba, što je 36 odsto stanovništva ondašnje države. Novinari tog magazina zaključuju da Srbi hoće više vlasti, posebno na Kosovu i Metohiji i Vojvodini. A to, prema njihovom zaključku, vodi ka produbljenju nacionalističke krize. Srbima se, dakle, zamera što traže ono što je njihovo.

Slovenačka „Mladina”, na čijim stranama 1990. godine proizvode „Ilirije Vedrog” reklamira današnja prva dama Amerike Melanija Tramp, objavljuje uputstvo kako se priručnim sredstvima uništava tenk T-72. Očigledno se misli na tenkove Jugoslovenske narodne armije, a uz tekst je data i skica kako se pravi Molotovljev koktel.

Hrvatska emigrantska štampa 1990. godine Jugoslaviju deli na dva dela. Na severnu u kojoj se nalaze Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina i na južnu u kojoj je ostatak Jugoslavije. Ona je prikazana kao bure iz kojeg na sve strane curi voda, a potencira se da država šalje na Kosovo nove vojne jedinice.

Srbi su znali šta i kako im misle na severu zajedničke države. Ali ono što se sprema u Bosni i Hercegovini je bilo iznenađenje. Tako časopis „Voks”, koji izlazi u Sarajevu, inače kopija slovenačke „Mladine”, krajem 1991. godine poručuje Bošnjacima da je došlo vreme za kraj vekovnog ropstva. Bave se istragom proglasa pod naslovom „Upoznaj Srbe da bi ih više mrzeo”. Srbima treba bušiti gume na kolima, uznemiravati ih kasno telefonskim pozivima. Sa njima ne treba razgovarati, decu Srba treba izolovati. Tu su i sledeći predlozi: polivati vodom Srbe, bacati đubre pred njihova vrata, paliti kioske beogradske „Politike”. Ni to nije bilo dovoljno, pa uredništvo sa naslovne strane poručuje „Hvala ti, Bože, što nisam Srbin.”

Kada su se ratni oblaci nadvili nad Jugoslavijom, strana štampa se manje-više bavi pitanjem kako će se Evropa suočiti sa ratom. Nemački mediji pišu o teroru Srba.

„Njuzvik” u aprilu 1993. na naslovnoj strani postavlja pitanje zašto Srbi sebe vide kao žrtve, a ne kao agresore. U to vreme kreću optužbe za navodna masovna silovanja koja su počinili Srbi. U tome prednjači francuski „Šarli ebdo”. „Tajm” se bavi enklavom u Srebrenici i postavlja pitanje da li je Bosna Klintonov Vijetnam.

Sledeće godine „Šarli ebdo” Bosnu prikazuje kao klanicu, dok se „Špigl” pita hoće li NATO zaustaviti Srbe, očigledno misleći na borbe oko Sarajeva.

Časopis ratne mornarice Ujedinjenog Kraljevstva u maju 1994. godine piše o „harijeru” sa nosača aviona „ark rojal”, koji su oborile srpske snage kod Goražda. To je bio prvi ratni gubitak NATO-a od njegovog osnivanja.

„Tajm” u decembru 1994. godine na naslovnoj strani ima top Vojske Republike Srpske, u trenutku ispaljivanja granate. Ispod je naslov „Prokleti mirotvorci”. U objašnjenju fotografije i naslova navodi se da „pod udarom Srba svi odustaju, osim Bosanaca”. Ne shvataju da i Srbi mogu da budu Bosanci.

Naredne ratne godine sve vodi ka eskalaciji sukoba. Nemački „Špigl” zaključuje da se „Srbi bore protiv ostatka sveta”. „Tajm” navodi da je Ratko Mladić preuzeo ličnu odgovornost za etničko čišćenje i na jednoj od naslovnih strana objavljuje sliku bombardovanja položaja VRS kod Sarajeva, uz komentar da masovno bombardovanje otvara vrata miru.

Na leto 1995. godine „Šarli ebdo” na naslovnici donosi neukusnu karikaturu vojnika međunarodnih mirovnih snaga koji deli kondome. Uz komentar da UN tako nudi zaštitu protiv Srba.

U oktobru 1995. „Pari mač” objavljuje slike francuskog pilota kojeg su oborile snage Vojske Republike Srpske. U decembru „Tajm” se pita da li je stigao mir, misleći na sporazum u Dejtonu.

Mir na Balkanu nije dugo potrajao. Već 1998. godine Srbi se vraćaju na naslovne strane zapadne štampe. Račak je prelomna tačka koja vodi u otvoreni rat.

„Skotiš miror” 25. marta 1999. godine navodi citate Tonija Blera i Bila Klintona. Prvi, misleći na Britance, govori o „miroljubivom narodu koji ne nalazi zadovoljstvo u ratovanju”. Klinton poziva na „akciju sada, da se sačuva Evropa za našu decu”.

„Špigl” piše o „ratu protiv ubistava” i „strahu od požara”. Časopis „Američke vesti” objavljuje naslov „NATO se kladi da može da zaustavi Srbe bez klanice na Kosovu”. Slobodan Milošević je uvek prikazan kao krvnik. Njegov lik je na naslovnici „Njuzvika” 19. aprila 1999. godine uz naslov „Lice zla”. Istog dana „Tajm” se pita hoće li Milošević ikada odgovarati. I „Špigl” ima Miloševića na naslovnoj strani uz komentar „Rat bez pobede”.

„Šarli ebdo” nema granicu u blaćenju Srba. Ilustracija od 5. marta 1999. prikazuje dva srpska vojnika iza kojih su masakrirana ženska tela. Jedan od njih, sa puškom u rukama, besno kaže „nedostaju žene”. Iznad je licemerni naslov „Proleće u Prištini”. U sledećem broju isti časopis ima crtež srpskog vojnika koji ljubi odsečenu glavu žene. To se uklapa u sliku koja Srbe prikazuje kao serijske silovatelje i ubice.

Takvih primera je mnogo. I svima je zajedničko da su Srbi punu deceniju bili isključivi krivci za sve što se dešavalo na Balkanu.