„Fića”, obuka vozača i kancelarija

Koji vam je bio prvi posao? Šta ste kupili od svoje prve plate? Da li ste radili posao koji ste želeli? Kolike su bile zarade u mladosti, a kolike su sada? Ovo su neka od pitanja na koja su nam odgovorili dugogodišnji sagovornici „Politike” koji se danas bave ekonomskim i pitanjima od društvenog značaja u Srbiji. 
Bojan Stanić, pomoćnik direktora Sektora za strateške analize u Privrednoj komori Srbije, otkrio je za naš list da je njegov prvi posao bio u prodavnici obuće, gde je radio preko omladinske zadruge kao prodavac. 
– Radio sam tri meseca i za te tri plate uspeo sam da skupim dovoljno novca da kupim mašinu za pranje veša. Time sam doprineo budžetu roditeljske kuće, ali tada sam još bio student. Kada sam završio Ekonomski fakultet, posle nekog vremena sam se zaposlio u Ministarstvu finansija gde mi je plata bila 38.000 dinara. To je bilo u oktobru 2010. godine – priseća se Stanić. 
Njegov, po formalnom obrazovanju kolega, ekonomista Ivan Nikolić, kaže da je prva plata iznosila 8.700 dinara. 
– To je bilo 2002. godine. Tada sam se zaposlio u Institutu ekonomskih nauka, gde i danas radim. Dakle, nisam menjao kvalifikacije niti mesto rada. To je bila pripravnička plata za posao istraživača pripravnika i bila je dovoljna za deset sendviča. Za mene je, ipak, u tom trenutku ta plata bila manje bitna. Imao sam sreće da sam dobio posao koji sam želeo i to mi je bilo najbitnije tada – otkriva Nikolić. Posao je, dodaje, tražio nekoliko meseci, jer je tada bilo veoma teško pronaći ga. – Bio je atraktivan državni sektor, kao i posao u bankama, za razliku od sada gde ljudi neće da rade u javnom sektoru gde su plate manje u odnosu na one u privatnom sektoru. Interesantno je da je danas plata za mladog čoveka koji kreće da se bavi ovim mojim poslom neuporedivo atraktivnija nego kada sam ja počinjao. Iznosi oko 100.000 dinara – dodaje Nikolić, koji je završio Ekonomski fakultet, gde je i magistrirao i doktorirao. 
U privatni biznis, odmah na početku svoje karijere, otisnuo se Nebojša Atanacković, počasni predsednik Unije poslodavaca Srbije. Pošto je završio Saobraćajni fakultet, odlučio je da otvori u svom domu, u jednoj maloj sobi, privatnu auto-školu. Na vratima te sobe nalazila se tabla koja je označavala da je reč o auto-školi, a unutra je bio sto sa jednom stolicom, za učenika. 
– Kada sam se vratio iz vojske, najpre mi je bilo ponuđeno da radim kao pripravnik u Auto-moto društvu koje je organizovalo obuku za kvalifikovane vozače, ali su mi ponudili platu kao, recimo, sada u iznosu današnjeg minimalca. U to vreme bio sam željan da vozim auto-trke, jer sam pre toga bio šampion države u motociklizmu. Očekivao sam da ću početi ozbiljno da zarađujem kako bih mogao sebi da kupim opremu koja je bila skupa, tako da sam taj posao odbio – ističe Atanacković. 
Ubrzo posle toga položio je posebni ispit za instruktore i odlučio da u sobi otvori svoju auto-školu. 
– Odmah sam počeo dobro da zarađujem, pa sam ubrzo u ekonomskom smislu stao na svoje noge. Tada sam imao 27 godina. Nije bilo potrebno puno ulaganja, sem da imam u posedu vozilo, a to je bio „fića”, prostor za održavanje obuka i opremu za kancelariju – navodi Atanacković.