Tektonski poremećaji na „političkom Zapadu”

Specijalno za „Politiku”

Dr Aleksandar Mitić

„Mi koji smo unutra percipiramo Evropsku uniju kao politički projekat koji je paralizovan i u agoniji: da li je zaista pametno za Srbiju da joj se obaveže i preda”, upitao me je početkom sedmice jedan italijanski student geopolitike nakon tribine na Univerzitetu Sapijenca u Rimu o odnosu naše zemlje sa svetskim silama. Ovo nije pitanje koje vam prvo padne na pamet dok uživate u rimskoj „dolče viti” uz „aperole” na teracama iznad Pjace Navone ili se probijate kroz vesele gužve oko Trga Svetog Petra u godini vatikanskog jubileja 2025. i izbora pape Lava XIV. Međutim, čim se povede ozbiljniji razgovor o aktuelnom političkom, ekonomskom i bezbednosnom stanju na evropskom kontinentu, ton postaje mračniji.

Sada već trogodišnja vlada Đorđe Meloni jeste izuzetno stabilna za zemlju u kojoj ih je od kraja Drugog svetskog rata bilo 69, uz prosečan vek trajanja od 1,1 godine, ali ono što brine italijanske stručnjake, politikologe i ekonomiste jeste širi evropski kontekst. Na samitu NATO-a krajem juna u Hagu očekuje se predlog da se članice obavežu da do 2032. godine povećaju izdatke za odbranu do nivoa od 3,5 odsto BDP-a, uz dodatnih 1,5 odsto BDP-a za infrastrukturu povezanu sa odbranom. Italija je pak u svom zvaničnom budžetu za 2025. godinu izdvojila 35,4 milijarde evra, što je tek 1,57 odsto BDP-a, još uvek nedovoljno čak i za cilj od dva odsto postavljen još 2006. godine, a potvrđen na samitu alijanse osam godina kasnije.

Da bi ostvario nove nametnute ciljeve, Rim će morati da se zadužuje, bez obzira na to koliko ugovora njegov gigant odbrambene industrije Leonardo bude obezbedio u oblastima sajber-bezbednosti i radarskih sistema, a u sklopu opšte militarizacije Evropske unije, koja se najavljuje na sva zvona od Brisela i Pariza do Berlina i Varšave.

Narativ „sekuritizacije”, u okviru kojeg vodeći evropski lideri upozoravaju građane da im preti „ruska agresija” u narednih pet godina, uzeo je maha, našao svoje uporište u izveštajima obaveštajnih agencija Nemačke i Danske, razvio se putem medija i tinktenkova, i završio u zvaničnim dokumentima i planovima EU. Tako je Evropska komisija predložila plan „ReArm Europe”, u okviru kojeg želi da mobiliše 800 milijardi evra kroz povećanje budžeta, razne fiskalne mere i pozajmice. Francuska još od 2022. godine trlja ruke od prodaje oružja, a sada predlaže bilateralne dogovore o širenju svog „nuklearnog kišobrana” na Poljsku i Nemačku, dok njen koncept „strateške autonomije” ponovo izaziva pažnju ne samo u kontekstu „ruske pretnje” već i straha od budućeg pozicioniranja i planova administracije američkog predsednika Donalda Trampa.

Iako SAD ne napuštaju Evropu, uprkos spinu propagatora militarizacije EU, transatlantski odnosi su ozbiljno narušeni. Lideri EU su se čitave prošle godine pripremali za eventualni povratak Trampa u Belu kuću, ali dostignut stepen disrupcije i antagonizma izazvao je šokove sa fundamentalnim, ako ne i istorijskim posledicama. Od direktnih pregovora Vašingtona o „resetu” odnosa sa Moskvom, preko izbacivanja EU sa pregovaračkog stola o sukobu u Ukrajini, očitavanja lekcija o demokratiji Džej-Di Vensa na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, pa sve do uplitanja Ilona Maska u nemačke izbore, nekada neraskidiva transatlantska ploča „političkog Zapada” doživljava tektonske poremećaje.

Na briselskom trgu Šuman sada se redovno pale predizborne „crvene lampice” ne samo zbog dosadašnjih „dežurnih krivaca” iz Kremlja, već sve više zbog uticaja Bele kuće. Tako je mobilizacija Brisela protiv eventualne pobede opozicionog lidera Đorđa Simiona na predsedničkim izborima u Rumuniji uključivala ne samo standardne metode demonizacije nepoželjnog kandidata i zastrašivanja glasača o destruktivnim posledicama „pogrešne odluke” već je stvarala i zaglušujuću kakofoniju u kojoj više nije bilo jasno da li se tvrdi da je Simion kandidat Vladimira Putina, Trampa ili obojice. U neku ruku sličan scenario je viđen u slučaju Alternative za Nemačku na saveznim izborima u februaru, a paradoksalno, takav diskurs je delimično prisutan čak i u slučaju poljskog opozicionog lidera Karolja Navrockog iz stranke Pravo i pravda Jaroslava Kačinjskog, koji je ostvario iznenađujuće dobar rezultat u prvom krugu predsedničkih izbora 18. maja. Navrocki, koji se sreo sa Trampom u Beloj kući početkom maja, potpisao je u četvrtak, u susret drugom krugu izbora 1. juna, sporazum o podršci sa eliminisanim kandidatom Konfederacije Slavomirom Mentzenom, a koji je od njega tražio niz obaveza u slučaju pobede: nema slanja poljskih trupa u Ukrajinu niti ulaska Ukrajine u NATO, nema novih smanjenja poljskih nadležnosti i prava glasa unutar EU. Dovoljno je da se razvije teorija o „ruskog duhu”, koji lebdi čak i iznad poslovično rusofobične Varšave.

Dok zvanični Brisel, na krilima Pariza i Berlina, i dalje insistira na postulatima „poretka zasnovanom na pravilima” liberalno-demokratskog Zapada – koji je paradoksalno radio na pogon američke unipolarne dominacije nakon kraja hladnog rata – Donald Tramp se ne obazire na njih i bori se da ispregovara što bolji „američki položaj” u procesu multipolarizacije, pa se ne libi i da ponovo „zalepi” značajne carine na proizvode iz EU. Ovakav razvoj događaja kod mnogih izaziva sumnju u opstanak „Zapada” kao političkog koncepta. Pored transatlantskog razdora, i unutar EU se razvijaju nove podele. To više nisu samo neposlušni Viktor Orban i Robert Fico, već i opšti strah od suverenističkog pokreta koji na bazi kritike liberalno-demokratskih vrednosti jača širom Evrope i ugrožava jedinstvo unije. „Slučaj Ukrajina” izaziva posebne nesuglasice uprkos načelnoj podršci i ogromnim uloženim sredstvima u Kijev. Neophodnost da se stvori „koalicija voljnih”, u kojoj ne učestvuju mnoge članice EU, ali se priključio London – koji se na antiruskoj politici na mala vrata ponovo vraća Briselu uprkos bregzitu – sugeriše da je razdor ipak nepremostiv u ovom trenutku.

Tačno, EU nastavlja da usvaja sankcione pakete protiv Moskve – nedavno je usvojen i 17. po redu – ali oni ostaju u senci analiza koje sugerišu da su ove mere više naškodile samim evropskim ekonomijama nego ratnim naporima Ruske Federacije. Na sve to, Evropska komisija predložila je plan o otklonu od ruskih energenata do 2027. godine, koji je izazvao oštre, ako ne i dramatične kritike u Budimpešti i Bratislavi. Koliko je ta politička namera problematična, govore i ekonomske činjenice da je, pored svih napora Brisela, uvoz ruskog gasa porastao tokom 2024. godine sa 27 na 31 milijardu kubnih metara, a udeo uvoza tečnog gasa je dupliran sa 11 odsto krajem 2022. godine na 22 odsto krajem 2024. godine. Uprkos značajno skupljem i neizvesnijem uvozu gasa iz SAD i Katara, gubitku pristupa resursima u Sahelu, kontradikciji između potreba „vojne industrijalizacije” i planova „zelene agende”, Ursula fon der Lajen ostaje neumoljiva u svojim namerama. Isto tako i EU – ili barem „Brisel plus Koalicija voljnih” – ostaje nepokolebljiva u podršci Kijevu i osporavanju približavanja Vašingtona i Moskve.

Sa treće strane, EU pokušava da se približi Pekingu, kojem takva pažnja i interesovanje nimalo ne smetaju iz sopstvenih ekonomskih interesa, ali koji ne zaboravlja često sinofobičan diskurs u evropskim institucijama, kao ni prošlogodišnje oštre tarife uvedene na kineska električna vozila. Stoga nije iznenadila odluka kineskog predsednika Si Đinpinga da 50. godišnjicu od uspostavljanja odnosa EU i Narodne Republike Kine ne obeleži u Briselu, već u Pekingu.

Uprkos ogromnim cenama energenata, predviđenim rastom BDP-a od svega 1,1 odsto, i tehnološkim zaostajanjem za SAD i Kinom, Brisel ne odustaje od svojih ambicija da se u isto vreme i reformiše i proširuje, i ozelenjuje i sprema za rat sa Rusijom. Možda bi neko trebalo da mu javi da se peta brzina ipak ne vozi „u leru”.

^*Naučni saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu