Potraga za sezoncima

Glogonj – Vađenje prvog mladog krompira iz domaćeg uzgoja počelo je ovih dana na oko 100 hektara u južnobanatskoj prestonici povrća – Glogonju. Iako se na pijačnim tezgama već uveliko nudi ovo popularno rano povrće, proizvođači kažu da je to roba ili iz uvoza ili iz plastenika, „ali to nije to, taj ukus i kvalitet”. Niske temperature početkom aprila i kasnije višak  vlaga u zemljištu diktirali su pojačanu zaštitu od štetočina, pa je krompir nešto sitniji, ali dobrog kvaliteta. Uz vađenje, tu je i pranje i pakovanje krompira u manje džakove, bar još mesec dana, dok istovremeno treba treba preseliti deo rasada iz plastenika na otvoreno.

Na glogonjskoj zemlji, kojom su u prošlosti vladali vinogradi i voćnjaci, uzgajaju se i kupusnjače, poput karfiola, brokula, prokelja, pa kukuruz šećerac i nešto paprike, jer zemljište ovde nije za nju. Proizvodnja se, objašnjavaju, ne isplati, komplikovana je i traži mnogo rada. Kalendar radova mora da se poštuje, posla koji treba obaviti u optimalnom roku je mnogo, a radne snage malo. Ovde se žale da se zbog otvaranja fabričkih pogodna, pre svega u Severnoj poslovnoj zoni Pančevo, situacija zakomplikovala zapošljavanjem mladih i meštana van sela, a da dobrog sezonca teško pronalaze.

„Neće to više niko da radi. Desi se i da se sve dogovorimo, damo i kaparu za put i hranu, pa se ispostavi da ovaj ne može, zna drugog koji bi mogao, ali ih je i generalno malo poslednjih godina. Ono što dospeva u plastenicima treba prodati na pijaci, rasad na otvorenom treba zaštiti, jer je bilo mnogo kiše i toplote, a to pogoduje razvoju štetočina. Posao treba uraditi brzo u ograničenim rokovima i tada se moramo pojačati ljudima sa strane”, kaže za „Politiku” povrtar Dorel Topal i dodaje da uglavnom stižu s juga i iz istočne Srbije, ali da radije dolaze kada je vreme skupljanja letine i berbe u leto i na jesen, „jer je posao manje pipav”.

U međuvremenu, pojavili su se i stranci. Oni dolaze u grupama i samo prošle godine ih je više od 1.000 bilo angažovano u poljoprivredi. Prema podacima NALED-a, većina ih je iz Uzbekistana i Indije, ali poslodavci tvrde da se po kvalitetu rada ne mogu meriti sa našim radnicima.

„Nikad ne reci nikad, ali preferiram naše radnike. Pre svega drugačije možete da se sporazumete, a i naši su i pored svega pouzdaniji. Sa strancima se sve dogovorite, dođu jedan dan, a sutra ih nema i onda smo u problemu. Stojiš sa poslom, ne znaš šta ćeš, znaš da ti vreme ide, a svaki dan propusta vodi u rizik. Nemate sigurnost da će ti ljudi da odrade taj posao do kraja”, objašnjava Topal i napominje da se gazde domaćinski odnose prema radnicima i obezbeđuju im dobre uslove – zaradu od 500 dinara na sat, hranu i obaveznu prijavu na portalu Poreske uprave u jedinstvenoj bazi podataka, koji funkcioniše već pet godina.