Čovek pred kojim trezori ostaju bez tajni

Bravar, a mašinski inženjer, zaljubljenik u rokenrol i pasionirani bajker, sve je to – Bogoljub Radan. U njegovim spretnim rukama brave, sefovi, trezori lako „klecnu” i za tili čas otvaraju svoja vrata.

Jedan je od malobrojnih „specijalaca” koji u ovim zanatu i dalje opstaju. A kako i ne bi, iza njega je „samo” 40 godina staža. U četiri decenije druženja sa bravama uspeo je da otvori najkomplikovanije sefove, da uđe u neke od najčuvanijih trezora, gleda buntove novca merene u hiljadama maraka, dolara i evra, vidi čuvano zlato, nakit ogrnut porodičnim tajnama i retka umetnička dela. I to sve s ove strane zakona, radeći nasleđeni posao.

– Ovim zanatom bavio se moj otac Nikola. Bio je jedan od najpoznatijih bravara u gradu, a radnja nam je bila u Uzun-Mirkovoj ulici na Studentskom trgu. Šezdesetih godina prošlog veka bilo je malo majstora koji su se bavili kasama i bravama, a tata je bio jedan od njih. Tu sam i ja radio šest godina. Onda su nam radnju porušili, a mi se devedesetih godina preselili kod Bajlonijeve pijace u ulicu koja se sada zove Jelisavete Načić – priča Radan.

Tu se Bogoljub specijalizovao za kase, brave i ključeve, a njegov život je povremeno bio poput filmske priče.

– Osamdesetih godina majstori koji rade kase bili su registrovani u SUP-u jer time nije mogao svako da se bavi. A otac i ja smo bili među malobrojnima u toj delatnosti pa smo mogli da budemo tamo gde drugi ne mogu da priđu. Radili smo dugo za Službu društvenog knjigovodstva u Knez Mihailovoj ulici, koja je u to vreme bila centralna jedinica za transfer novca. Imali smo priliku da vidimo njihov trezor. Bio je kao američki Fort Noks. U njemu se nalazio ogroman novac, složen u kocke kao u filmovima. Nismo tada smeli da unesemo foto-aparat pa nemam svedočanstvo kako sedimo na tim gomilama dinara – priča Radan.

Tih godina i on je počeo da se bavi bravarskim zanatom. Zajedno sa ocem održavao je sefove i trezorska vrata u gotovo svim bankama – Beobanci, Jugobanci, Union banci…

– Sećam se priče oko Jugobanke kod „Londona”. Bilo je to osamdesetih godina. Nama je sud naložio da otvorimo trezor u kome je bilo oko 4.000 sefova. Kada smo ušli, u samo tri sefa našli smo sitnice, nakit i stvari, poput muštikle od ćilibara. Sve ostalo bilo je ispražnjeno. U trezor je ušao neko pre nas i to neko ko je imao ključeve – pojašnjava Radan.

Najviše novca, kaže, video je u sefu za čijim vlasnikom je tragalo pravosuđe. U ovoj dobro čuvanoj „kasi” nalazile su se hiljade i hiljade deviza.

– Ogromne količine novca bile su i sefu zelenaša koji je odjednom nestao. Porodica je tražila da vidi šta je u sefu pa je sud naložio otvaranje. Novac iz tog sefa brojali smo bankar, ja kao svedok i dvojica inspektora. Pronašli smo oko 280.000 maraka, nekoliko kilograma zlata i spisak dužnika – priča Radan.

Kad se otvara sef, poštuje se posebna procedura. Prisustvuju bankar, onaj ko ima ključ i, ako naloži sud, sertifikovani bravar koji otvara sef. Ali on samo otključava i otvara vrata. Ne gleda u sef.

– Imao sam situaciju kada se u jednom postupku pojavilo 11 naslednika i svi su hteli da siđu u trezor. Zamislite situaciju – otvaram sef, a njih 11 mi stoji iznad glave. Rekao sam da može da ide samo jedan i tačka. Kada su se konačno dogovorili, otvorili smo sef, a onda ga uneli u posebnu prostoriju, pred sve naslednike. Kada je sadržaj sefa stavljen na sto, nastao je stampedo. Njih 11 se „bacilo” na pare. Umesto da lepo prebroje i novac podele na 11 delova, svako je grabio za sebe kao u Nušićevoj „Ožalošćenoj porodici” – kaže Radan.

U sefovima se može naći svašta – zlato, pare, nakit, čak i oružje, što ne sme, bunde, ali i umetnička dela.

– Pamtim slučaj kada je u jednu od banaka posle pucanja vodovodne cevi na ulici voda prodrla u trezor gde su se nalazile slike. Dok sam otvarao sef, žena iz banke dovela je ekipu stručnjaka obučenih kao kosmonauti, u specijalnim odelima. Bili su to stručnjaci iz muzeja. Kada sam otvorio sef, oni su izvadili sliku Uroša Predića, deo privatne kolekcije, i zbog vlage je odneli na restauraciju – priča on.

Najčešći problem kada je reč o sefovima je zloupotreba ovlašćenja koje se daje – mužu, ženi, rođaku, poslovnom partneru…

– U takvim situacijama samo je pitanje brzine. Ko prvi dođe do sefa, taj ga i isprazni. Sećam se žene koja je, kada je videla prazan sef, bukvalno pala u nesvest – navodi Radan.

I sada, kaže, ima posla, ali manje jer se u brave sada ubacuju plastični delovi koji ne mogu da se poprave. A tada brava mora da se menja u kompletu.

A radnja mu je i dalje puna ključeva. Na tabli na zidu ima ih više od 3.000, a isto i po ormarima, dok u jednom od ćoškova i dalje stoji sef firme „Pancir” iz doba Austrougarske.

„Rojal enfild” ispod ikone Svetog Nikole

Druga Radanova velika ljubav su motocikli. Vozi ih već pedeset godina, a počeo je sa 15. Ispred radnje ili u radnji ispod ikone Svetog Nikole osveštane 1934. stoji „rojal enfild”.

– Prvi motor u kojeg sam se „zaljubio” video sam u Buljaricama kraj benzinske pumpe. Tu se zaustavio tip na „hondi ce-be 750 4”. Bio je to prvi motor sa četiri cilindra, prvi koji je išao 200 kilometara na sat. Frajer koji ga je vozio izgledao kao Stiv Mekvin. I dok su moje drugarice zaljubljeno gledale u tog tipa, ja oči nisam odvajao od motora. Četrdesetak godina kasnije kupio sam poslednji motor iz te serije. Njim se sam sa suprugom obišao deset evropskih zemalja. Vraćajući se Jadranskom magistralom zaustavili smo se baš kod te iste pumpe u Buljaricama i ispunio sam dečački san pa sam se za uspomenu fotografisao – priča on.

Radan ističe da nisu tačne priče o bajkerima da su to kriminalci kao u američkim filmovima.

– Bajkeri su specifičan soj ljudi i nemaju veze sa tom pričom. Imaju dozu „ludosti” jer vole slobodu i brzinu, ali su dobri ljudi. U jednom sam moto-forumu u kojem redovno organizujemo humanitarne akcije, a jedna od naših priča je „Dedamrazijada”, kada na motorima obilazimo decu iz Zavoda u Sremčici – ističe Radan.