Blokaderi iz redova simpatizera vlasti

Pola godine traje nastojanje studenata u blokadi da odblokiraju institucije države, i isto toliko vremena traje nastojanje vlasti da ih u tome spreči. Vlast u tom nastojanju pokazuje svoje istinsko od nepočinstava ogrubelo lice, te svakim svojim postupkom otkriva da institucije ne rade svoj posao jer ih blokaderi iz njenih redova u tome sprečavaju.

Jedan od takvih poteza je i uzurpacija javne površine Pionirskog parka i prostora ispred Narodne skupštine. Beli šatori i pokretni klozeti već izvesno vreme dominiraju ovim svojevrsnim kampom koji je vlast ustanovila bespravno i izvan svakog smisla. Kako je to moguće? Kako je moguće da u državi čija se vlast hvališe uređenošću, ista ta vlast blokira deo grada šatorima i klozetima? Odgovor je jednostavan. Srbija nije uređena država jer nadležne institucije ne reaguju na nepočinstva vlasti pošto su čvrsto obmotane njenim pipcima. Ovo takođe znači da vlast nije ispunila prvi zahtev studenata da institucije sistema konačno prorade onako kako Ustav i zakoni nalažu. Jer da je prvi studentski zahtev ispunjen, državne institucije bi uveliko počele da rade svoj posao pa predstavnicima vlasti ne bi pošlo za rukom da stvore nered u centru Beograda. I da još nalože organima reda da taj nered čuvaju. 

Reč je o apsurdu koji proishodi iz patološke potrebe vlasti da radi šta joj se prohte. No, to nije jedini apsurd. Vlastodržac pola godine lamentira nad slobodom kretanja koju ugrožavaju studentske blokade iako sam ugrožava slobodu kretanja tako što vrši uzurpaciju javnog prostora. Treba istaći da ovde nije u pitanju samo licemerje vlastodršca, već i nekakav iščašeni pokušaj inverzije uloga gde se vlast pojavljuje kao akter pobune imitirajući, doduše loše, ono što čine njeni protivnici. Nevolja za vlast je, međutim, u tome što ona, za razliku od pobunjenih studenata, nema legitimacijskih osnova da vrši bilo kakvu vrstu građanske neposlušnosti, pobune i blokade, budući da su one isključivo sredstva potlačenih u borbi protiv onih koji drže poluge moći u svojim rukama. Uostalom, u političkoj teoriji još nije zabeležen primer da vlast protestuje protiv same sebe. Ali jesu zabeleženi primeri bahatosti i samovlašća pojedinaca koji su svu vlast prigrabili u svoje ruke. Reč je o vrsti političke patologije iz koje proističu mnoge apsurdne pojave. Jedna od njih je i Ćacilend. 

Nastao iz očajničke potrebe vlasti da formira lični studentski pokret koji će poslužiti kao sredstvo otpora studentima u blokadi, nazvan po pogrešno napisanoj reči „ćaci” (umesto đaci), Ćacilend je postao ponos, ali i ogledalo aktuelne vlasti. Njen vrhovni eksponent i predsednik države čak se fotografisao u majici na kojoj piše da je i on „ćaci”, identifikujući se na taj način s terminom koji je zapravo izraz nepismenosti. Štaviše, u jednoj od radnih poseta Ćacilendu (naziv koji je legitimisan od strane vlastodršca), predsednik države je izjavio da su „ćaci” budućnost Srbije, iz čega se može naslutiti da Ćacilend za vlast predstavlja model idealnog državnog uređenja. Zapitajmo se stoga šta ovaj fenomen simboliše i koji su njegovi aspekti? 

Načičkan šatorima i ograđen metalnom ogradom duž koje patroliraju organi reda, Ćacilend na prvom mestu simboliše zatvorenu policijsku državu čiji su žitelji, pored studenata koji podržavaju autokratsku vlast, takođe i pristalice vladajuće stranke koji za određenu novčanu nadoknadu izigravaju studente koji žele da uče. Nađe se tu i po neki srednjoškolac željan pristojnog džeparca zarad kojeg tumači ulogu studenta koji voli svoju zemlju, što na simboličkoj ravni, ali i bukvalno, personifikuje plaćeničku vrstu patriotizma koja odlikuje mnoge „patriote” iz redova vlasti. S druge strane, fenomen Ćacilenda sadrži sociološke, politikološke, pravne i antropološke aspekte. Krenimo od podaničke političke kulture koja u njemu vlada i koja predstavlja antipod participativnoj političkoj kulturi koju neguju studenti u blokadi. Nije teško pogoditi koji od ova dva tipa političke kulture odgovora autokratskoj vlasti. To je podanički tip sa natruhama parohijalnog tipa gde se pravo bavljenja politikom prepušta isključivo političarima, a arbitraža državi, to jest onima koji njome upravljaju, a kojima se, budući da su obogotvoreni, slepo i nekritički veruje. Stavovi poput „ne mogu ništa da učinim”, „gledaj svoja posla”, „samo da imam redovnu platu”, „predsednik mi daje penziju i gradi puteve”, karakteristični su za pripadnike podaničkog tipa političke kulture koji se održava posredstvom manipulacije i propagande vlasti. Pa ipak u poslednjih šest meseci, zahvaljujući protestima studenata u blokadi, trend se menja, te postepeno jača participativni tip političke kulture koji, između ostalog, podrazumeva aktivno učešće samosvesnih građana u društvenim zbivanjima, njihovo zalaganje za opšte dobro zajednice i otklon od manipulacije. I to je ono što brine vlast koja se bazira na suprotnom podaničkom tipu političke kulture koji karakterišu pasivnost podanika i njihova pokornost vlastima. Moglo bi se reći da je ovakav tip podaništva i doveo do uzurpacije institucija od strane vlasti, na koncu i do stvaranja Ćacilenda koji s pravnog aspekta predstavlja nelegalnu političku tvorevinu. Takođe i apsurdnu, budući da iza blokada Pionirskog parka i prostora ispred Narodne skupštine stoji lično vlast. 

Pitao sam (nedavno) policajaca koji je dežurao na pomenutoj lokaciji koga on to zapravo čuva. Kulturno mi je odgovorio, ali i s izvesnom dozom nelagode, da čuva red i mir jer je u pitanju prijavljeni javni skup sa neograničenim rokom trajanja. Ubeđen sam da je ovaj policajac savršeno svestan da učestvuje u apsurdu čiji je autor neodgovorni vlastodržac. Jer Zakon o javnom okupljanju ne prepoznaje mogućnost da neko, kamoli vlast, blokira deo grada na neodređeno vreme i bez suvislog obrazloženja zašto to čini. A s obzirom na to da u pitanju nije ni građanski protest, ni blokada skupštine, ni kulturno-umetnička manifestacija s određenim rokom trajanja, odavno je trebalo da nadležne institucije izađu na teren i odblokiraju ovaj deo grada. Obratite pažnju na još jedan detalj. Stan u kojem je živeo Ivo Andrić, i koji je pretvoren u spomen-muzej, direktno gleda na Pionirski park trenutno načičkan šatorima i pokretnim klozetima. Pred ovim bezobzirnim ispoljavanjem nepoštovanja prema našem nobelovcu nadležne institucije ćute, kao što ćute pred apsurdom da „građansku neposlušnost” sprovodi sama vlast tako što pomoću svojih simpatizera blokira centralni deo grada. 

Fenomen blokadera iz redova simpatizera vlasti uvodi nas u antropološko poglavlje priče o blokadi Pionirskog parka i prostora ispred Narodne skupštine. Ko su ljudi koji borave u šatorima? Čime se bave? Rade li nešto osim što su plaćeni da za stranku na vlasti blokiraju deo grada? Da li su u pitanju nezaposlena lica? Je li u pitanju frikciona ili strukturna nezaposlenost? Da li su za to što rade plaćeni novcem koji je oduzet nastavnicima i profesorima koje je ova vlast izvela iz učionica i amfiteatara? Koji je to društveni doprinos blokadera iz redova simpatizera vlasti pa su plaćeni za to što čine i izigravaju? Rad je, tvrde Marks i Engels, stvorio čoveka, dok blokadni rad za vladajuću stranku (koja stoji iza blokade centralnog dela Beograda), stvara apsurdnog čoveka – blokadera iz redova vlasti. Rečju, apsurdna blokada dela grada koju iz političkih pobuda organizuje vlast, i s njom povezani apsurdni rad blokadera iz redova simpatizera vlasti, u krajnjem bilansu daju apsurdnog podanika koji je uronjen u parohijalni i podanički tip političke kulture. Ćacilend je njihov očigledan proizvod, ali isto tako i reprezentativni pokazatelj da u Srbiji institucije ne rade svoj posao. Ukratko, Ćacilend je ogledalo i sredstvo samoodbrane vlasti koja time iskazuje svoju, sve vidljiviju, nemoć. 

S druge strane, opravdani studentski bunt protiv porobljavanja institucija izraz je participativnog tipa političke kulture koji pored studenata u blokadi neguju i pripadnici slobodnog građanstva. Ukoliko ovaj model prevlada, Srbija će brže proći kroz proces istinske demokratizacije koji uključuje i povratak institucija građanima. U suprotnom, proces ćacilizacije će se još neko vreme nastaviti, ali bez šansi da zatre put koji su studenti u blokadi dobronamerno i strpljivo gradili i izgradili.