Блокадери из редова симпатизера власти

Пола године траје настојање студената у блокади да одблокирају институције државе, и исто толико времена траје настојање власти да их у томе спречи. Власт у том настојању показује своје истинско од непочинстава огрубело лице, те сваким својим поступком открива да институције не раде свој посао јер их блокадери из њених редова у томе спречавају.

Један од таквих потеза је и узурпација јавне површине Пионирског парка и простора испред Народне скупштине. Бели шатори и покретни клозети већ извесно време доминирају овим својеврсним кампом који је власт установила бесправно и изван сваког смисла. Како је то могуће? Како је могуће да у држави чија се власт хвалише уређеношћу, иста та власт блокира део града шаторима и клозетима? Одговор је једноставан. Србија није уређена држава јер надлежне институције не реагују на непочинства власти пошто су чврсто обмотане њеним пипцима. Ово такође значи да власт није испунила први захтев студената да институције система коначно прораде онако како Устав и закони налажу. Јер да је први студентски захтев испуњен, државне институције би увелико почеле да раде свој посао па представницима власти не би пошло за руком да створе неред у центру Београда. И да још наложе органима реда да тај неред чувају. 

Реч је о апсурду који происходи из патолошке потребе власти да ради шта јој се прохте. Но, то није једини апсурд. Властодржац пола године ламентира над слободом кретања коју угрожавају студентске блокаде иако сам угрожава слободу кретања тако што врши узурпацију јавног простора. Треба истаћи да овде није у питању само лицемерје властодршца, већ и некакав ишчашени покушај инверзије улога где се власт појављује као актер побуне имитирајући, додуше лоше, оно што чине њени противници. Невоља за власт је, међутим, у томе што она, за разлику од побуњених студената, нема легитимацијских основа да врши било какву врсту грађанске непослушности, побуне и блокаде, будући да су оне искључиво средства потлачених у борби против оних који држе полуге моћи у својим рукама. Уосталом, у политичкој теорији још није забележен пример да власт протестује против саме себе. Али јесу забележени примери бахатости и самовлашћа појединаца који су сву власт приграбили у своје руке. Реч је о врсти политичке патологије из које проистичу многе апсурдне појаве. Једна од њих је и Ћациленд. 

Настао из очајничке потребе власти да формира лични студентски покрет који ће послужити као средство отпора студентима у блокади, назван по погрешно написаној речи „ћаци” (уместо ђаци), Ћациленд је постао понос, али и огледало актуелне власти. Њен врховни експонент и председник државе чак се фотографисао у мајици на којој пише да је и он „ћаци”, идентификујући се на тај начин с термином који је заправо израз неписмености. Штавише, у једној од радних посета Ћациленду (назив који је легитимисан од стране властодршца), председник државе је изјавио да су „ћаци” будућност Србије, из чега се може наслутити да Ћациленд за власт представља модел идеалног државног уређења. Запитајмо се стога шта овај феномен симболише и који су његови аспекти? 

Начичкан шаторима и ограђен металном оградом дуж које патролирају органи реда, Ћациленд на првом месту симболише затворену полицијску државу чији су житељи, поред студената који подржавају аутократску власт, такође и присталице владајуће странке који за одређену новчану надокнаду изигравају студенте који желе да уче. Нађе се ту и по неки средњошколац жељан пристојног џепарца зарад којег тумачи улогу студента који воли своју земљу, што на симболичкој равни, али и буквално, персонификује плаћеничку врсту патриотизма која одликује многе „патриоте” из редова власти. С друге стране, феномен Ћациленда садржи социолошке, политиколошке, правне и антрополошке аспекте. Кренимо од поданичке политичке културе која у њему влада и која представља антипод партиципативној политичкој култури коју негују студенти у блокади. Није тешко погодити који од ова два типа политичке културе одговора аутократској власти. То је поданички тип са натрухама парохијалног типа где се право бављења политиком препушта искључиво политичарима, а арбитража држави, то јест онима који њоме управљају, а којима се, будући да су обоготворени, слепо и некритички верује. Ставови попут „не могу ништа да учиним”, „гледај своја посла”, „само да имам редовну плату”, „председник ми даје пензију и гради путеве”, карактеристични су за припаднике поданичког типа политичке културе који се одржава посредством манипулације и пропаганде власти. Па ипак у последњих шест месеци, захваљујући протестима студената у блокади, тренд се мења, те постепено јача партиципативни тип политичке културе који, између осталог, подразумева активно учешће самосвесних грађана у друштвеним збивањима, њихово залагање за опште добро заједнице и отклон од манипулације. И то је оно што брине власт која се базира на супротном поданичком типу политичке културе који карактеришу пасивност поданика и њихова покорност властима. Могло би се рећи да је овакав тип подаништва и довео до узурпације институција од стране власти, на концу и до стварања Ћациленда који с правног аспекта представља нелегалну политичку творевину. Такође и апсурдну, будући да иза блокада Пионирског парка и простора испред Народне скупштине стоји лично власт. 

Питао сам (недавно) полицајаца који је дежурао на поменутој локацији кога он то заправо чува. Културно ми је одговорио, али и с извесном дозом нелагоде, да чува ред и мир јер је у питању пријављени јавни скуп са неограниченим роком трајања. Убеђен сам да је овај полицајац савршено свестан да учествује у апсурду чији је аутор неодговорни властодржац. Јер Закон о јавном окупљању не препознаје могућност да неко, камоли власт, блокира део града на неодређено време и без сувислог образложења зашто то чини. А с обзиром на то да у питању није ни грађански протест, ни блокада скупштине, ни културно-уметничка манифестација с одређеним роком трајања, одавно је требало да надлежне институције изађу на терен и одблокирају овај део града. Обратите пажњу на још један детаљ. Стан у којем је живео Иво Андрић, и који је претворен у спомен-музеј, директно гледа на Пионирски парк тренутно начичкан шаторима и покретним клозетима. Пред овим безобзирним испољавањем непоштовања према нашем нобеловцу надлежне институције ћуте, као што ћуте пред апсурдом да „грађанску непослушност” спроводи сама власт тако што помоћу својих симпатизера блокира централни део града. 

Феномен блокадера из редова симпатизера власти уводи нас у антрополошко поглавље приче о блокади Пионирског парка и простора испред Народне скупштине. Ко су људи који бораве у шаторима? Чиме се баве? Раде ли нешто осим што су плаћени да за странку на власти блокирају део града? Да ли су у питању незапослена лица? Је ли у питању фрикциона или структурна незапосленост? Да ли су за то што раде плаћени новцем који је одузет наставницима и професорима које је ова власт извела из учионица и амфитеатара? Који је то друштвени допринос блокадера из редова симпатизера власти па су плаћени за то што чине и изигравају? Рад је, тврде Маркс и Енгелс, створио човека, док блокадни рад за владајућу странку (која стоји иза блокаде централног дела Београда), ствара апсурдног човека – блокадера из редова власти. Речју, апсурдна блокада дела града коју из политичких побуда организује власт, и с њом повезани апсурдни рад блокадера из редова симпатизера власти, у крајњем билансу дају апсурдног поданика који је уроњен у парохијални и поданички тип политичке културе. Ћациленд је њихов очигледан производ, али исто тако и репрезентативни показатељ да у Србији институције не раде свој посао. Укратко, Ћациленд је огледало и средство самоодбране власти која тиме исказује своју, све видљивију, немоћ. 

С друге стране, оправдани студентски бунт против поробљавања институција израз је партиципативног типа политичке културе који поред студената у блокади негују и припадници слободног грађанства. Уколико овај модел превлада, Србија ће брже проћи кроз процес истинске демократизације који укључује и повратак институција грађанима. У супротном, процес ћацилизације ће се још неко време наставити, али без шанси да затре пут који су студенти у блокади добронамерно и стрпљиво градили и изградили.